POHLEPA ZA TUĐIM NOVCEM

POHLEPA ZA TUĐIM NOVCEM

Piše. Prof. Dr Ivo Marinić

Pohlepa označava želju pojedinca za sve većim posedovanjem, uz bezobzirnost prema drugima, pa čak i na njihovu štetu. Pohlepan čovek  ima  žestoku i gotovo  ludačku požudu koja je  suprotna ljubavi prema bližnjemu a naročito prema siromašnima. Pohlepni ljudi obično misle samo na sebe i ignorišu činjenicu da je život puno više od zadovoljenja  želje.  Pohlepa obuhvata, prvenstveno, težnju za prisvajanjem materijalnih dobara, novca i drugih  bogatstava. Pohlepa je jedan od smrtnih greha jer ne dozvoljava nikakvu interakciju s bilo kim ili bilo čim, što je van objekta njihove želje. Biblija opisuje zla na kojima se rađa pohlepa, ali ne prodire u njenu religioznu sadržinu.  Prema Bibliji, pohlepa nanosi povrede bližnjemu, vređa Boga i predstavlja pravo idolopoklonstvo.

 Brige, bogatstva, zadovoljstva – sve to sotona koristi u svojoj borbi za ljudske duše. Upućena je opomena: "Nemojte ljubiti ni sveta ni onoga što je u svetu! Ako ko ljubi svet, u njemu nema ljubavi Očeve, jer ništa od onoga što je u svetu – požuda tela, požuda očiju, oholost zbog imetka – ne dolazi od Oca, nego dolazi od sveta." 1. Ivanova 2:15, 16. Onaj koji čita ljudska srca poput otvorene knjige, kaže: "Pazite sami na se da vam srca ne otvrdnu od razuzdanosti, pijanstva i teskobnih briga za život, da vas ne uhvati iznenada onaj dan kao zamka." Luka 21:34. A apostol Pavle, nadahnut Svetim Duhom, piše: "A oni koji žele da postanu bogataši upadaju u napast, u zamku i u mnoge lude i pogubne želje što strovaljuju ljude u propast i uništenje, jer je pohlepa za novcem izvor svih zala. Budući da su joj se neki predali, zalutali su od vere i priveli sami sebe mnogim teškim mukama." 1. Timoteju. 6:9, 10.

Vreme u kome mi živimo, odlikuje uporna borba za materijalnim vrednostima, dok su duhovne vednosti zanemarene. Celokupan sistem vrednosti je zasnovan na tome. Koliko god čovek stekne, smatra da mu je nedovoljno i uvek teži da ima još više. Svo bogatstvo koje posjeduje je nedovoljno, jer ima ljudi koji imaju više, te ih treba sustići i prestići. Obično se smatra da više vredi onaj ko ima više. Ceni se bogatstvo, a ne ljudstvo. Čak i osoba koja se potpuno okrene pohlepi zanemari sebe i više ceni svoje bogatstvo nego samoga sebe.  Ljudska pohlepa prati ljudski rod kroz sve epohe i društvena uređenja. „Kada bi čovek imao dve doline zlata, poželio bi da ima i treću.”  Kur'an (At-Tekasur 1-8)

Prema Kur’anu, materijalna dobra ne smeju biti cilj čoveka nego sredstvo koje će mu omogućiti da  što više dobra na svetu uradi. Pogrešno je shvatanje da bogatstvo dodonosi sreću i sigurnost. Uvek postoji rizik da se stečeno može izgubiti, a gubi onaj koji ima više. Pohlepa  čoveka navede da iskoristi drugog, da prevari, da slaže i na druge poroke. Kako pohlepan može biti sretan, ako je stalno opterećen mišlju da sve može izgubiti, ako je okupiran razmišljanjem kako još više da stekne, te kako to sve potrošiti. Pohlepa je nezajažljiva, što god joj se više udovoljava njezina glad se povećava. Teži se za uvećanjem moći, dominacijom nad drugima i izrabljivanjem.

Tokom života, čovek se u odnosima sa drugim ljudima izgrađuje u konstruktivnu ličnost, sposobnu da stvara na dobrobit svoju, svoje porodice i društvene zajednice. Kroz proces spoznaje čovek postaje sve manje zavisan od nasleđenih prirodnih instikata, razvijajući svoje stvaralačke sposobnosti po volji Boga i stavljajući ih u službu dobrobiti. Kroz rad i stvaralaštvo čovek se oslobađa od smrtnih grehova kao što su  pohlepa, ponos, zavist, proždrljivost, požuda, ljutnja, lenjost i stavlja se u službu Svevišnjeg.

Ponos može imati više značenja, ali je najčešće ono kad se ljudi smatraju boljima od drugih. Takvi stavovi se sukobljavaju sa univerzalnom tezom da konkurencija ne postoji, nju su izmislili ljudi, a umjesto nje postoji nešto što zovemo “viša sila”, “večnost”, ili jednostavno, Bog.
Ponos dolazi pre pada.

Kad god se osećamo uzvišenima, zakonitost  promena nas bez milosti spušta na Zemlju! Tako uvek dobijamo ono što zaslužujemo. Ponos je suprotnost poniznosti, a poniznost je upravo ono što je potrebno za naš spititualni napredak. Ponos uvek šteti, nikad nije od koristi!

Zavist je maskirana želja i nesretni osećaj očajne želje za nečim što drugi imaju kao uspeh, sreću, osobine, imovinu. Zavist je razorna emocija koja te čini nesrećnim zato što nemaš ono što drugi poseduju a ti ne želiš ni drugi da to imaju.

Proždrljivost je nesputana želja za konzumiranjem hrane i pića, više nego što nam je potrebno za održavanje života. Ona je, zapravo, samo  maska za neki nedostatak u našem životu. To znači da, ako ne nalazimo zadovoljstvo ni u čemu, onda to nalazimo u hrani i piću i time postižemo trenutno zadovoljstvo, ali koje, na žalost, ugrožava naše spiritualno – duhovno.

Požuda je jaka fizička želja za telesnim kontaktom, tj. seksom, obično bez asociranih osećaja ili afekcije. Može se, takodje, shvatiti i kao jaka želja za samoostvarenjem, za postizanjem nečega. Kad je um preokupiran željama ove vrste , onda su spiritualna čula potpuno zatvorena i onda je teško usmeriti pažnju na bilo šta drugo. Ovo je jedan od smrtnih greha zbog toga što je strast tako moćna da kompletno preuzima svaki drugi odnos, onemogućava samokontrolu i sprečava konstruktivno razmišljanje.

Ljutnja se manifestuje kad odbijamo ljubav. Problem sa ljutnjom je što je to jedna tako silovita emocionalna energija koja može proizvesti neugodne posledice.

Lenjost nije samo izbegavanje fizičkog ili mentalnog rada, već znači i da nam se taj rad ne sviđa. Onaj ko nije spreman da uloži trud i napor u bilo kom poslu, ne može ni očekivati da će ubrati plodove svoga rada. Lenjost je često razlog za posezanjem za tuđim (lažima, prisvajanjem, otimanjem, pljačkom). U nedostatku duhovnog, tuđa materijalna dobra mogu dobro poslužiti u zadovoljavanju potreba lenjih individua.

Govoreći uopšteno , potrebno je puno rada kako bi naučili i usvojili principe odgovornosti kreativne ličnosti. Ako pojedinac nije spreman da  ustrajno razvija svoje sposobnosti, onda su njegove šanse da se popne na spiritualni vrh jako male. Jer, Duša se hrani samo vrlinama.

Vlast koja je neodgovorna za ekonomsku sudbinu svojih podanika,  uspostavlja ekonomske odnose posuđivanja i trošenja tuđeg (kreditnog) novca. Vlast razvija pohlepu za tuđima novcem i ne bira sredstva kako da do njega dođe.

Neodgovorna vlast ne poklanja dužnu pažnja stvaranju novih vrednosti a podržava potrošački mentalitet jalovih menedžera u dubioznim  državnim ili javnim preduzećima na posuđenom  novcu, bez jasnog uvida u posledice takvog zaduživanja.

Stvaraoce  novih vrednosti neodgovorna vlast  pretvara u „poreske obveznike“, sponzore, donatore i finansijere svega i svačega, bez prava na povraćaj tako plasiranih sredstava. Dok se stvaraocima oduzimaju vrednosti novostvorenog kapitala, dotle društvo srlja u fazu potrošačke manije.

Ovakvu ekonomsku situaciju slikovito izražava navedena biblijska poslanice Sv. Pavla, Timotej I (6:9/10) - „o robovlasnicima i robovima“: „ A oni koji žele da postanu bogataši upadaju u napast, u zamku i u mnoge lude i pogubne želje što strovaljuju ljude u propast i uništenje, jer pohlepa za novcem je izvor svih zala“.

Bolesna ljubav prema novcu nije dobra, kako za društvo, tako ni za pojedinca, Takva ljubav ruši mostove koji treba da  spajaju financije i proizvodnju i obezbeđuju održivi razvoj na dugi rok.

Gdje se čast kupuje novcem, ona traje dok novaca ima.  (Njemačka poslovica )

U Novom Sadu, maja 2010-05-20