Prof. I. Marinić preporučuje za čitanje

E-novine.18.05.2010

Lopovluk u skladu sa zakonom

Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Veličina slova:

Photo: allmoviephoto.com

Kad nekoga od vlastodržaca pritisnu i kažu mu da čini nemoralne stvari, on se obavezno pozove na zakon. Niko ne pita otkud toliko bušnih zakona sa kraterima kroz koje se provlače lopuže i pljačkaši. Ne razumem zašto je Jugoslav Ćosić pozvao Šarančića da ga „ispita“ kad za to postoje istražne službe. Da nas obavesti da je moguće činiti nepodobštine bez odgovornosti, bogatiti se na račun države koja dopušta pljačku? Ako je to bila namera, uspela je isto koliko i gostovanje direktora NIS-a Bajatovića na istoj televiziji, gde nam je dotični saopštio kako od svojih milion i trista hiljada dinara mesečnih primanja, izdvaja 180 hiljada za budžet Srbije, a platio je i porez. Smeška nam se baja, a što ne bi, dato mu je, pa je normalno da uzima

Čitam da je reditelj Oliver Stoun snimio novi film „Volstrit 2“, u kome ulogu berzanskog mešetara po drugi put igra Majkl Daglas. Ne samo da je glumac za ulogu u filmu svojevremeno dobio Oskara, već je upravo njegov filmski lik postao pojam berzanskog pokvarenjaka. Još mnogo toga što se dalo videti u „Volstritu“, ukazivalo je na pravo lice kapitalizma, surovu pohlepu kapitala, ljudsku gramzivost i nemoral. Danas u novom filmu na istu temu, reditelj Oliver Stoun ostarelom mešetaru daje priliku da po povratku sa dugogodišnje robije na neki način opravda i preispita svoje grehe. Kada sam 1987. prvi put gledala „Volstrit“, iz ugla moje malenkosti vaspitavane u socijalističkom samoupravljanju i slabom poznavanju imaginarne, domaće „političke ekonomije“, jedva da sam ponešto znala o berzanskim brokerima, a kamoli životu kapitala. Ipak mnogo toga ukazivalo je da je najveći problem u ljudskoj pohlepi, tom univerzalnom zlu koje se ne menja i opstaje u svim vremenima i sistemima. Jednako kao tada zbunjena sam i danas pred domaćim, kapitalističkim mešetarenjem, podvalama, podmetanjima i zloupotrebi položaja, o čemu nas svakodnevno izveštavaju mediji.

Slušajući intervju novinara TV B92 Jugoslava Ćosića sa bivšim direktorom srpske železnice Milankom Šarančićem (čiji su postupci i rad trenutno pod istragom), u desetom minutu emisije potpuno sam izgubila nit! Novinar je pokušao da pojasni problem i dobije odgovor na optužbe koje terete bivšeg direktora železnice, ali avaj, umesto odgovora Šarančić se upustio u logorejično nadmudrivanje sa novinarom. Problem je očito daleko od mešetarenja nekog berzanskog moćnika, bliži je ordinarnom lopovluku, ali je komplikovaniji jer Šarančić tvrdi da je sve radio po zakonu. Koristio je po svemu sudeći rupe u zakonu i zloupotrebljavao svoju funkciju u korist ličnih privilegija. Ništa novo, ali ne važi za obične smrtnike. Samo ime kaže šta smrtnicima sleduje umesto neverovatno povoljnih kredita, abnormalnih primanja, prvilegija i mogućnosti nepoštovanja zakona.

Kad nekoga od vlastodržaca pritisnu i kažu mu da čini nemoralne stvari, on se obavezno pozove na zakon. Niko ne pita otkud toliko bušnih zakona sa kraterima kroz koje se provlače lopuže i pljačkaši. Ne razumem zašto je novinar pozvao Šarančića da ga „ispita“ kad za to postoje istražne službe. Da nas obavesti da je moguće činiti nepodobštine bez odgovornosti, bogatiti se na račun države koja dopušta pljačku? Ako je to bila namera, uspela je isto koliko i gostovanje direktora NIS-a Bajatovića na istoj televiziji, gde nam je dotični saopštio kako od svojih milion i trista hiljada dinara mesečnih primanja, izdvaja 180 hiljada za budžet Srbije, a platio je i porez. Smeška nam se baja, a što ne bi, dato mu je, pa je normalno da uzima. Ko onda da veruje da NIS pravi gubitke kad člana upravnog odbora plaća 900 hiljada dinara? Možda treba da mu se zahvalimo na velikodušnosti kao i nekolicini najbogatijih „biznismena“, što umesto njih plaćamo porez. Ne razumem zašto država omogućava vlasnicima kapitala i najbogatijima da posluju u Srbiji i uvećavaju svoje bogatstvo, a pri tome ne plaćaju porez. Bilo bi logično da onaj ko ne plaća porez, ne može ni da posluje u Srbiji. Upravo je obrnuto, državu plaćaju svi osim najbogatijih. Nisu naši kapitalisti samo nemoralni, oni su jako pohlepni, a pohlepa je prva violina kapitala. Nemoralna je i država koja im stvara uslove za otimačinu i pljačku.

Ne bih da pominjem siromaštvo u kome živimo, strašno je i tragično koliko ljudi gladuje u Srbiji. Muka mi je od priče o suzbijanju siromaštva, dok se državni novac arči na promašene poslove i poluljude, samo zato što su članovi političkih partija. Posle svakih izbora timovi pobednika postavljaju svoje kadrove na odgovorna mesta, a onda kad upropaste i zaseru sve što mogu, umesto da ih stigne kazna, političari ih brane i podržavaju u neznanju i lopovluku. Šta drugo da mislimo, osim da im ti njihovi propaliteti plaćaju reket, ili sa njima dele opljačkano.

Photomontage: Instruktor

Da se vratim gladnima i narodnim kuhinjama koje građani mogu da doniraju jednim SMS-om i tako učestvuju u kolektivnom spašavanju od gladi. Gledam TV spot napravljen u tu svrhu gde poznate ličnosti apeluju na savest građana koji su i sami na ivici gladi, ali još uvek nisu na spisku narodnih kuhinja. Od katastrofe ih deli samo korak i mole boga da im ne stigne tužba za neplaćene račune, a sigurna sam da duguju i višegodišnju pretplatu za RTS. Ako imate savesti i trun humanosti udelite SMS za gladne u Srbiji, poručuju poznate ličnosti. Njima se apelom u TV spotu ove nedelje pridružio i nacionalni junak, teniser Novak Đoković koji državi Srbiji ne plaća porez na milione koje zarađuje. Njegovi su milioni, pošteno ih je zaradio, a porez plaća tamo gde mu je jeftinije, u Monaku. Zato mu je dok izgovara zadati tekst smrknut pogled, upućen u daljinu. Možda Novak Đoković veruje da čini pravu stvar, ali oni koji su ga angažovali moraju znati koliko je cinizma u njegovom apelu.

O našoj političko-mešetarskoj stvarnosti se ne može ispričati priča. Nema tog talenta koji bi mogao da je opiše. Životnu realnost prevazilazi i najbujnija mašta. Živimo u državi u kojoj se stvarni likovi neprestano pretvaraju u imaginarne, a imaginarni postaju stvarni. Vara se onaj ko misli da je lako menjati partije, značke i haljine. Za to je neophodna vrhunska travestija. Trenutno se ekstremni desničari pretvaraju u demokrate, demokrate u desničare, nacionalisti u kosmopolite, mondijalisti se tajno domunđavaju sa duhovima, nazadni su postali napredni, a svi samo maštaju o vlasti i parama. U novoj koreografiji na političku scenu izlaze stari igrači. Predrag Marković, bivši predsednik Skupštine Srbije u vladi Vojislava Koštunice, drži za ruku Maju Gojković, bivšu dugogodišnju saradnicu i udarnu partijsku pesnicu Voje Šešelja, dok Mlađan Dinkić jednom rukom petlja po džepu tražeći maramicu da zavrti kolo. Varaju se oni koji misle da će biti čepanja, udaranja u cevanicu i podmetanja nogu. Složno će se plesti nogama sve dok se ne sruši pozornica. Dinar obaraju špekulanti, kaže ministarka finasija, a mrtva statistika pokazuje da smo izašli iz krize. Nismo nigde nikada ni bili, samo smo maštali da se krećemo.