Piše Igor Brlek

SUKOB RAZLIČITOSTI

O klasama, slojevima, elitama

Klasni sukob

Ako bi pitali Karla Marksa, rekao bi vam da je svako društvo imalo svoje klase, koje su se delile po vlasništvu sredstava za proizvodnju, a snaga vlasništva je diktirala i moć u društvu. U starom veku su postojali robovlasnici, pa slobodni gradjani koji nisu imali ništa osim slobode, i naravno robovi. U srednjem veku je bila ta podela grubo razdeljena na feudalce i kmete.
Gradjanstvo koje je počistilo stari društveni poredak, se delilo na kapitaliste ili poslodavce na jednoj strani i proletarijat ili zaposlene na drugoj.
Grubo bi mogli rekapitulirati da se svako ljudsko društvo deli na one koji imaju sve i na one koji nemaju ništa. Preostali su, naravno, negde izmedju. Socijalizam je pokušao povesti lju-dstvo u besklasno društvo, gde ne bi bilo više svojine, koja bi ljude delila na više ili manje bogate i na više ili manje uticajne.

Uskoro se pokazalo da i u takvom društvu ne ide bez elite.Oni, koji su sebe proglasili novom avantgardom su uskoro imali sve, gradjani socijalističkih država su imali načelno čast i vlast, u praksi je vlast u svojim rukama obazrivo zadžala partijska elita koja se kao po pravilu kitila raskošjem.

Različiti teoretičari su se trudili razrešiti problem društvene raslojenosti i nejednakopravnog uticaja samostalnih društvenih grupacija. Utopist socijalist Claude Henry de Rouvroy Saint-Simon je klase delio na društveno korisne i društveno neproduktivne. Na jednoj strani je tako video industrijsku klasu koju su sastavljali radnici, kapitalisti, zanatlije, pored njih još seljaci i zanatlije, koji su bili za njega produktivni delovi društva. Na drugoj strani je video društvene parazite gde spadaju vojska, plemstvo i u tom vremenskom periodu, naglo šireća birokratija. Po njemu bi morali produktivni delovi društva preuzeti vlast i potisnuti parazite na sporedni kolosek.

Medjutim pokazalo se da glavni antagonizam u društvu postoji unutar samih klasa kao što ih je predvideo Saint-Simon. Industrijska klasa je sobom nosila podeljenost. Na jednoj strani vlasnike kapitala, odnosno buržoaziju i na drugoj strani radnike koji su u to vreme radili čak po 18 sati na dan, pa nisu zaradili niti za osnovnu reprodukciju vlastitih potreba. Oni koji su imali sve i odlučivali o svemu su uprkos svojoj malobrojnosti uz pomoć vojske i policije i ostalih savladali široke mase koje su živele na rubu preživljavanja. 19 vek i prva polovina 20 veka su proticali u oštrim klasnim sukobima izmedju poslodavaca i zaposlenih. Jedan od rezultata tog sukoba je bio nastanak socijalističkih država koje bi išle u smeru dostizanja utopiskih ideala besklasnog društva. Medjutim i u radničkom raju se uskoro pokazalo, da to neće moći tako jednostavno, pre svega da socijalizam kao sistem nije sposoban dugog ko-nkurentnog sukoba sa kapitalizmom, koji je u času velike trke razvio čak ceo sistem socija-lnih i ljudskih prava, koja su bila u socijalističkom raju često baš namerno zanemarena.

U razvijenim kapitalističkim državama su naime, takodje u strahu pred socijalističkim "čudovištem" počeli razvijati različite socijalne mehanizme, koji bi poravnali najstrašnije provalije izmedju onih koji imaju sve i onih koji imaju malo ili ništa. Radnici su se organi-zovali u sindikate, pravo do štrajka je postalo zvanično sredstvo za razrešenje sporova, država je nekada pokušavala odstraniti najveće suprotnosti uz pomoć raznih socijalnih pro-grama.
U zapadnom svetu se tako polako uobličio moćan srednji stalež, koga su sačinjavali službe-nici, tehnička inteligencija, zaposleni u školstvu, zdravstvu, sitna buržoazija i deo radničke klase. Ujedno su sve više dobrostojeća preduzeća uvodila sisteme radničke samouprave i unutrašnjeg vlasništva. Radnici su tako mogli postati suvlasnici preduzeća u kojima su radili i to ih je dodatno stimulisalo za bolje radne rezultate. Društvo se inače još uvek deli na one koji imaju toliko da ne znaju gde bi s tolikim novcem i one koji nemaju za osnovno preži-vljavanje, medjutim procenat onih koji inače nemaju sve, a po drugoj strani im ne fali ništa, je postao toliko veliki, da je danas društvena sirotinja sužena na bitno manju populaciju nego što je bilo pre dvesta godina.

Novi društveni poredak, razvoj uslužnih delatnosti i pojava informacijskog društva su u mnogo čemu promenili lice kapitalizma. Za većinu ljudi u razvijenim društvima je kapitali-zam postao podnošljiv. Pored toga kapital treba potrošače za svoj rast. Tehnologija i maso-vna proizvodnja je dovela do tačke kada sebi svako može priuštiti većinu stvari koje treba. Razlika je samo u kvalitetu i ceni. Jedni kupuju jeftinu salamu, drugi skupu pršutu, jedni se voze rasklimatanim stojadinom, drugi u novom mercedesu za stohiljada maraka. Medjutim, u proseku se svi voze i jedu salamu.

Takodje klasni sukob se u ovom vremenu veoma promenio. Postao je organizovaniji i ujedno naklonjen sindikalnom sukobu unutar okvira zakona.Radnici su udruženi u sindikate kapitalisti u udruženja poslodavaca i kada dodje do prevelikih razlika izmedju jednih i drugih, sede za stolom toliko vremena dok ne nadju zajednički jezik. Naravno to nije uvek uspešno i još uvek dolazi do štrajkova i drugih oblika protesta, medjutim na kraju krajeva to je legitimni oblik protesta i kad tad će se priča razrešiti.

Elite in elitizem

Na pragu 21. veka sve te priče postaju sve više zapletene i nepregledne. Svet je povezan više nego ikada pre. Naizgled je kao da je teorija haosa dobila uverljive obrise u globalnom društvu. Omiljena alegorija teorije haosa je leptir, koji na nekom travnjaku u Brazilu zaleprša krilima i sa svojim sićušnim zamahom oslobodi sitne promene, koje u kombinaciji sa drugim sitnim promenama u konačnoj fazi prouzrokuju buru nad Tihim okeanom ili tornado nad Floridom. Bit te teorije nije haos, već povezanost svega u prirodi. Današnje globalno društvo je postalo upravo to. Avion se zaleti u zgradu u Njujorku i na svim svetskim berzama od Tokija do Frankfurta zavlada bura, nad Avganistanom se rasplamsa tornado.

Društvene elite su već prerasle lokalni i regionalni nivo. Ako pogledamo globalne organiza-cije, možemo videti da medju najuticajnije spada Svetska banka i Medjunarodni monetarni fond. Ujedinjene nacije se ne mogu porediti s te dve institucije. Druga najmoćnija elita i njeni natovski saveznici su se isto tako našli u ulozi naoružanog krila medjunarodnog kapitala koji potpomaže predizborne kampanje predsedničkih kandidata.

Prostor nastajanja novih globalnih elita je koncentrisan na kapitalom moćan zapadni svet. Tri četvrtine ostalog ljudstva živi bez moći odlučivanja o vlastitoj sudbini i osudjeni su na mrvice sa bogate trpeze. Razvijen svet želi diktirati tempo celom čovečanstvu. Medjutim, i u zapadnom svetu se takodje stvari menjaju. Na jednoj strani je najveća koncentracija kapitala u istoriji, na drugoj strani sve više sumnjiva moć političke klase, koja je svakim danom sve više zavisna od kapitala i sve manje od svojih birača. Na trećoj strani razvoj novih ekonomskih i političkih elita i antielita, kojima se na sam rub postavlja novi oblik civilnog društva koji deluje lokalno i globalno. Kao da je demokratija samo još slepilo za različite elite, da mogu na takav ili drugačiji način posegnuti u društvo. Ekonomske elite, koje ostva-ruju svoju moć na bazi kapitala, političke elite koje su na jednoj strani sve više zavisne od kapitala, na drugoj strani se ponašaju sve više patriotski, tradicionalna elita koja pre svega u trećem svetu još uvek predstavlja pomena vrednu društvenu silu, tehnokratska elita koja svoju moć i uticaj gradi na vrednosti, zatim još ideološke i kulturne elite koje grade na društvenokontolisanoj i kulturnopolitičkoj moći. Možda je poslednje još najteže definisati, a da njihova moć nije zanemarljiva nam govori već nekoliko jednostavnih primera iz naše na-pola protekle istorije. Setimo se samo osamdesetih godina i uloge Nove revije u Sloveniji, revije Praxis u Hrvatskoj ili slavni memorandum Srpskih pisaca, koji je bio jedna od platfo-rmi za uspon nacionalizma u Srbiji. Elite mogu biti napredne i tradicionalne, mogu biti revolucionarne ili kontrarevolucionarne, intelektualne ili antiintelektualne, u svakom slučaju imaju odredjenu društvenu moć i uticaj koji pokušavaju ostvariti u što širem delu društva.

Pogledajmo samo političku elitu koja je u vreme uspona kapitalizma izdejstvovala prevlast nad starim plemićkim elitama. U glavnom smo po korenima mogli odrediti tri glavne politi-čke elite. Prva je vukla korene iz seoske sredine i logike, svoje konzervativne vrednosti i takodje svoju moć je vezivala za crkvu. Druga je bila liberalna politička elita, koja izvire iz kapitala iako je u svoje redove uzela i ljude koji su pored kapitala zagovarali takodje slobode pojedinca. Treća politička elita je iznikla iz radničke klase i gradila polaznu osnovu na radničkim pravima i pravičnoj socijalnoj državi. Danas se te razlike gube, takodje na račun toga da sve tri političke struje sve više zavise od kapitala i sve manje od birača. Zato danas u razvijenim demokratskim državama klasične levice i isto tako klasične desnice ne možemo naći na vlasti. Uticaj i moć drugih elita, takodje i crkvenih su se u savremeno razvijenoj državi smanjile, što još ni izdaleka ne znači da je njihov uticaj postao zanemarljiv. Intelektualne elite imaju još uvek snažan uticaj na javno mnenje i preko toga na državu i kapitalske elite. Slično je takodje i sa kulturnim elitama, koje su većinu vremena ionako važne za uži krug publike,i mogu u odredjenim okolnostima svojim protestom ili odredjenom pobudom koja bi dobila širu podršku u javnosti moćno obeležiti dogadjaje u društvu.

Naravno, ne smemo zaboraviti, da te elite nisu jedinstvene i da postoje sukobi medju samim elitama unutar ceha, kao i unutar odvojenih elita. Sukob za veći uticaj izmedju ekonomskih elita, takmičenje medju sindikatima za članstvo i razna povezivanja medju odredjenim elitama s različitih krajeva. Sve to govori, da je moć samostalnih elita teško oceniti samo po njihovom neposrednom uticaju, bez da bi se poštovali odnosi sa drugim elitama. Manje elite mogu povezivanjem dostići veliki uticaj u odredjenom sukobu. Ako pogledamo samo antiglobalizacijske proteste, vidimo da se protiv svetske prevlasti samo kapitalske elite u sprezi sa već podredjenom političkom elitom, udružila cela vojska različitih pokreta, koje slede potpuno različitim ideološkim obrascima i elitama. Kada jedna elita postane nadmoćna i za odredjeno vreme može da prevlada, ipak ostale elite uskoro uspostavljaju ravnotežu. Elite koje ostanu predugo u najvažnijem položaju, pre ili kasnije svojim ponašanjem prete-rano zadiru u prava drugih elita, koje se polako udruzuju, da bi smanjile njen uticaj.

Igor Brlek