FILOZOFIJA

Predgovor
  
U ovoj zbirci pojmova sistematizovao sam osnovne pojmove iz filozofije, a koji su u čestoj upotrebi u naučnoj i stručnoj javnosti. Po pravilu, ti pojmovi nisu jednoznačno određeni već imaju, pored semantičkog značenja i svoju mističnu, religioznu, duhovnu, naučnu, geografsku, vremensku i logičku dimenziju. Za međusobno razumevanje važno je poznavati svaku od tih dimenzija suštinskih pojmova u filozofiji i njihovo određenje u svakom konkretnom slučaju. Nepoznavanje ili različito poimanje sadržaja pojedinih pojmova i njihovo vrednovanje, dovodilo je do katastrofičnih posledica ne samo za pojedince već i za grupe ljudi, narode i njihove zajednice.

Filozofski pojmovi kao što su suština, smisao, dobro, zlo, paradoks, narod, nacizam, fašizam zahtevaju njihovo jasno poimanje i razvijanje znanja i svesti o njihovom značenju i uticaju na međusobne odnose ljudi i na uslove njihove materijalne i duhovne egzstencije.

Ukoliko bi ova zbirka bar malo doprinela ostvarivanju ovih ciljeva, bio bih veoma zadovoljan, jer moj trud na njenom priređivanju ne bi bio uzaludan.


 

 
U Novom Sadu, februara 2009.godine


Prof. dr Ivo Š. Marinić

 

 

 

 

 

 

 
Altruizam (od lat. alter - drugi) je nesebična briga za dobrobit drugih. Termin označava životni stav koji uključuje nesebičnost, naklonost, ljubav prema drugome i spremnost da mu se pomogne, po cenu lične štete i žrtve, bez ikakve naknade ili spoljašnje nagrade.

Pojam je sačinio Ogist Kont oko 1830. i suprotan je pojmu egoizam.


 
Blagoslov je radnja kojom se Gospod priziva da izlije svoju milost na nekoga. U prvom redu izricao ga je otac. On je bio ujedno i sveštenik kuće i njegov blagoslov utvrđuje kuću. Blagoslov, takođe, određuje sudbinu čovekovu, jer jednom izrečen blagoslov ne može se opozvati. To se vidi iz Jakovljevog blagosiljanja Isaka i Isaia (1 Moj 27). Naročito je delotvoran blagoslov roditelja (1 Moj 9,25; 27,28-29). Blagosilja se u raznim prilikama: pri rastanku ili udaji - Reveka npr. (1 Moj 24,60), kad se dobijaju pokloni, za nečiju pomoć (1 Moj 9,26; 1 car 1,31), kad se nešto želi ili moli (1 Sam 1,17 - pr. Ilije Anu). Naročitu moć ima sveštenikov blagoslov.

Bog je zapovedio Aronu i sveštenicima da blagosiljaju narod (4 Moj 6,22.27), i to ovim rečima:

"Da te blagoslovi Gospod i da te čuva!

Da te obasja Gospod licem svojim i bude ti milostiv!

Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir!"

(4 Moj 6,24-26; 3 Moj 9,22-23).

To je aronovski blagoslov. Posle vavilonskog ropstva sveštenici su izgovarali blagoslov svako jutro i veče posle prinete žrtve. To isto vrši se i u sinagogama. Samo se u Hramu bez prekida izricao blagoslov. Učitelji su blagosiljali đake, a Hristos svoju duhovnu decu pri evharistiji hrišćana (1 Kor 10,16). Najviša zapovest je Hristova poruka: "Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu" (Mt 5,44).

Bit ili suština (grč: ουσια ousia, lat: essentia) je osnovno svojstvo nekog bića, ukupnost osnovnih svojstava, odnosa i zakonitosti iz kojih se mogu objasniti razna posebna i složena pojavna zbivanja. Bit je ono po čemu nešto jeste baš to što jeste.

Bit čini postojanom prirodu neke stvari, temelj njene određenosti i stalni izvor bitnih svojstava. U odnosu na promenljiva stanja neke stvari, bit je ono istinsko i zbiljsko što se ne menja i ostaje nepromenljivo. Za razliku od postojanja, činjenice da nešto jeste, bit obeležava šta je to nešto (lat: quidditas). Bit je ono opšte i nužno što nadilazi sve pojedinačno, premda nema posebnog postojanja izvan pojedinačnih bića. U logičkom značenju bit je prvo unutrašnje načelo koje omogućava da nešto postoji (lat: intema possibilitas) i njegov se pojam izražava definicijom. Međutim, bit sama nije dovoljna da formira neko biće već pretpostavlja i bitak. Ta dva principa u konkretnom su biću stvarno ujedinjeni, a razlikuju se metafizički.

Biće (grčki: τỏ őν, latinski: ens, staroslovenski: bъіtie) je filozofski pojam koji označava ono što jeste. Pojam biće ponekad označava i individualnu egzistenciju (npr. živo biće, biće boga, itd.). Nauka o biću se naziva ontologija.

Bitak (grč. to einai, lat. esse - biti) je najapstraktniji filozofski pojam koji ne označava nikakvo pojedinačno ili određeno biće, već prisustvo bića u celini. Bitak je unutrašnji princip bića, ono po čemu jeste sve što jeste. Bitak je izvor, odnosno temelj bića.

Ukoliko se za bitak smatra neka materija (Tales je smatrao vodu), to je materijalizam, a ako se smatra nešto nematerijalno (Platon je za bitak smatrao ideje), to je idealizam. Ukoliko se smatra da je bitak jedan (kao što je smatrao Parmenid) – onda je to monizam, a ukoliko se smatra da ih ima više (kako su to smatrali pitagorejci) – onda je to pluralizam. Ukoliko se smatra da bitak proističe iz božanstva – to je teizam (ako božanstava ima više to je politeizam, a ako je božanstvo samo jedno – monoteizam, a ukoliko se smatra da je celokupna priroda identična sa božanstvom – to je panteizam.


 
Dekonstruktivizam je filozofska doktrina koja analizom i kritikom vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta.

Dekonstruktivizam se javlja u mnogim naučnim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, arhitekturi i umetnosti. Najpre se pojavljuje u književnosti 1960-ih, kada francuski filozof Žak Derida, svojim analizama zapadnih filozofa pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstruktivistička dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Pri upoređivanju dekonstruktivističkog i tradicionalnog dela mogu se primetiti i otkriti koja mišljenja i suprotnosti su bila ignorisana u delu nastalom tradicionalnom metodom stvaranja.

Osnovna osobina dekonstruktivizma je da u svojoj analizi upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost, homoseksualnost i heteroseksualnost) i da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti u stvari izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima.

Dekonstruktivizam je kontroverzna doktrina u akademskom svetu dok se u javnosti često upotrebljava kao primer koliko su akademci i intelektualci neupućeni u životne stvarnosti. Bez obzira na to dekonstruktivizam je iznimno moćna doktrina u filozofiji, književnosti i arhitekturi kao sistem za stvaranje kritike i teorije.

Determinizam je filozofsko učenje po kojem je sve što postoji povezano kauzalnim, uzročno-posledičnim vezama, materijalne ili nematerijalne prirode. Prema ovoj doktrini, nema slučajnosti, proizvoljnosti, niti slobodnog čina u univerzumu, već je sve unapred određeno prethodnom istorijom zbivanja.

Duboka ekologija je filozofski koncept koji nudi teorijsko opravdanje za stav "prvo priroda, a tek onda društvo". Ona zamenjuje antropocentričnu perpsektivu koja privileguje ljudske vrednosti i ciljeve, biocentričnom ili ekocentričnom vizijom ("perspektivom sjedinjenog prirodnog sveta" –Lone Wolf Circles).

Duboka ekologija nudi prirodnu filozofiju koja se pretapa s prirodn godine om spiritualnošću, te zajedno opravdavaju eko-primitivističku perspektivu mnogih eko-aktivista koji se zalažu za značajno smanjenje populacije i smanjenje ili ukidanje industrijske tehnologije, čime bi se redukovalo i otklonilo rastuće uništavanje prirodnog sveta od strane modernih industrijskih društava.

Iako se norveški filozof Arne Naess obično smatra stvaraocem duboke ekologije, ona je dobila ime po knjizi "Deep Ecology" Billa Devalla i Georga Sessionsa (1986.).

Dobro je najveća etička vrednost i jedan od središnjih filozofskih pojmova. S njim u vezi je i dobro delovanje koje čoveka približava vrhunskom dobru. Dobro je suprotnost zla.

U filozofiji se razlikuje dobro po sebi i korisno dobro. Dobro po sebi (ili čisto dobro) ne zavisi od drugog bića, nema svrhu izvan sebe, niti za cilj ima neku korist ili interes. Korisno dobro ima za svrhu neku korist, neki interes. U etici je poznato i hedonističko i utilitarističko shvatanje dobra. Hedonizam ističe ugođaj, osećaj zadovoljstva, kao najveće dobro, dok utilitarizam ističe korist.

Etimologija. U sanskritu koren reči dobar je dhab, tj. ono što pristaje i što nečemu pripada (odnosno odgovara svojoj svrsi), što je u staroslovenskom "doba". Iz toga su nastale reči srpskog jezika: dobar, dobro, dobrota, udoban, podoban i (suprotnost) grdoban. Reč dobro kao osnov gradi mnoge složenice poput: dobro-ćudnost, dobro-dušnost, dobro-hotnost, dobro - činstvo, dobro-namernost, dobro-stivost, dobro-voljnost...

Dobro u religiji. U mnogim religijama, anđeli se smatraju bićima dobra. U hrišćanskoj, jevrejskoj i islamskoj religiji najviše dobro je Bog. Sva pojedinačna dobra teže da se približe vrhovnom dobru (lat. summum bonum), i zbog toga je moguće stupnjevito merenje dobra (dobar-bolji-najbolji). Sve religije preporučuju dobra dela kao put do vrhunskog dobra.

Dobro u filozofiji. Mnogi filozofi su se bavili pitanjem vrline i dobra. Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, odnosno da je ona znanje. Tvrdio je da čovek mora znati šta je dobro, da bi to činio. Platon vidi dobro kao vrhovnu ideju prema kojoj svi teže. Aristotel ne govori o ideji dobra nego o pojedinačnom dobru čoveka. Za njega je najveća vrlina sredina između dve krajnosti.

Za hrišćanske mislioce, najveće dobro je kada čovek postigne konačnu svrhu svoga života. Boetije (Anicius Manlius Severinus Boethius oko 480 - 524), rimski hrišćanski filozof, u svom delu "Uteha filozofije", tvrdi da je najveće dobro ono što se čoveku ne može oduzeti: Ako je sreća najveće dobro bića, koje živi po razumu, i ako ono, što se na bilo koji način može oduzeti, nije najveće dobro, jer se pred njim ističe ono, što se ne može ugrabiti, očito je da nestalnost udesa ne može potpomagati sticanje sreće. Pritom onaj, koga vuče ta nepostojana sreća, ili zna da je ona nepromenljiva, ili ne zna. Ako ne zna, kako li može biti sretan udes zasnovan na zaslepljenosti neznanja? Ako pak zna, nužno je da se boji, da ne bi izgubio ono, za što ne sumnja da se može izgubiti, pa mu zato neprekidan strah ne dopušta da bude sretan. Ili pak, ako to izgubi, drži da ne mora za to mariti? I po tome je ono dobro, čiji se gubitak može ravnodušno podnositi, doista vrlo neznatno.

Tomas Hobs (Tomas Hobs; 1588 –1679) je sveo ideju dobra na puki objekt naših želja i ciljeva. Žan Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau 1712-1778) smatra da je priroda čoveka i sveta duboko neiskvarena i dobra. Priroda je najbolji učitelj dobra a usklađenost sa prirodom je pravilo života i vrline. Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill 1806-1873), predstavnik utilitarističkog shvatanja dobra, smatra da svako delo treba procenjivati prema posledicama, odnosno štetnosti i korisnosti po pojedinca i zajednicu. Savremeni etičari umesto termina dobro preferiraju reč vrednost za dobro koje je korisno čoveku, ističući subjektivnu stranu dobra.

Duh (grč. pneuma, nus i psiha; lat. spiritus, mens, animus i anima; hebr. ruah) je višeslojan filozofski pojam koji može imati razna značenja, od kojih su neka:

•    nematerijalna strana čovekova, slična duši, koja može napustiti telo;

•    unutrašnja suština čoveka, sveukupnost karaktera, znanja i ubeđenja;

•    sveopšti karakter neke stvari, na primer: duh epohe, narodni duh, duh vremena;

•    veliki Duh u verovanjima američkih starosedelaca;

•    sveti Duh u hrišćanstvu;

•    disanje, duvanje, vazduh;

•    pokretačka sila u čoveku;

•    proviđenje;

•    zloduh;

•    avet

Etimologija. Srpska reč duh je nastala od staroslovenske reči dъh, koja je istovremeno označavala dah, duh i dušu, a iz koje su takođe nastale reči vazduh (vas-duh, u značenju: sav duh) i disanje. Latinska reč "spiritus", od koje je nastao pojam "spirit" u većini zapadnih jezika, takođe znači dah. Isto značenje ima i grčka reč pneuma.

Najstarije značenje reči duh ukazuje na vazduh, ono što se svuda nalazi, što se lako pokreće i što pokreće sve drugo kao vetar, što je najčešće nevidljivo, ali postaje vidljivo kad dobije oblik magle ili oblaka. Drevne mitologije često pripisuju duhu ogromnu rušilačku moć: u egipatskoj mitologiji šu je bog-vetar. U mesopotamskoj mitologiji, En-Lil (Gospodar oluja) nadzire sve oblasti sveta, obuhvata celo nebo i zemlju.

Jevrejska reč rua'h, koja se obično prevodi kao duh, ima izvorno značenje vetar; u prvoj knjizi Postanja (1,2) duh Božji (rua'h) lebdi nad vodenom pustoši; taj vetar (duh) ima raznoliku moć: on može da ruši kuće, drveće i da potapa lađe na otvorenom moru (Jezekilj, 13,13; 27,26), može da svojim vrelim dahom suši zemlju i čini je neplodnom (Izlazak, 14,21), ali takođe i da razlije po zemlji vodu koja daje život (Prva knjiga o carevima, 18,45). Pelazgi, starosedeoci Grčke, imali su mit o stvaranju sveta po kome se Eurinoma, boginja svih stvari, podigla iz haosa, odvojila je nebo od zemlje, pa je, krećući se prema jugu, svojom igrom stvarala vetar (duh) koji joj je postao nadahnuće za stvaranje; iz tog vetra rodila se velika zmija Ofion (iskonski zao duh u Bibliji koji nagovara Evu i Adama da počine prvi greh); vetar severac iz kojeg se rodila zmija Ofion nazvan je kasnije u grčkoj mitologiji Borej i pripisivana mu je oplodna moć (analogija: devičansko začeće Marijino uz sudelovanje Duha).

U mnogim mitologijama duh se personifikuje i zadobija individualna svojstva, koja se najčešće odnose na njegovu etičku prirodu, postajući "dobar duh" ili "zao duh". U jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji anđeli su glasnici božji i izvršioci božanske volje - dobri duhovi, a demoni, pomagači Satane ("palog anđela") - zli duhovi. Njima čovek može biti opsednut i na taj način telesno ili duševno oboleti; u blažoj varijanti opsednutost se ispoljava kao zahvaćenost "duhom mržnje", razvrata, zlobe i sl.

Mitske vizije duha (vaz-duha, vetra) su uspostavile vezu između disanja i duše kao osnovnih znakova i principa života; duh u tom smislu postaje dah, ono što održava život, a za onoga ko je umro kaže se da je izdahnuo.

U filozofiji, duh ima značenje iskona (arhe) svih stvari, pa je ili aer (vaz-duh) kod milećanina Anaksimena, ili je jedan od četiri elementa kod Empedokla (ostala tri su: voda, vatra i zemlja). Promene u filozofskim shvatanjima duha nastupaju Anaksagorinim uvođenjem pojma nus (gr. νοῦς), u kojem su zadržani elementi mitskih i jonskih predstava o duhu kao nečem prostornom, što nema čvrsti telesni oblik, ali ima značajno mesto u nastanku i poretku fizičkih stvari:

"Nus je bezgraničan i samodržački, nije pomešan ni sa jednom stvari nego jeste kao on sam i po samom sebi... A kad bi bio pomešan sa stvarima to bi ga sprečavalo da vlada nad njima onako kako on to može budući sam po sebi. On je najfinija i najčistija od svih stvari, ima celokupno znanje o svemu i najveću snagu; nus vlada nad svim što ima dušu bilo da je to veće ili manje. Nus takođe upravlja celokupnim kruženjem jer on je iskon celokupnog kruženja".  

Aristotel je u spisu "O duši" Anaksagorinu predstavu duha (nusa) povezao sa jonskim predstavama o duši sveta, kao samopokretnom principu života i svakog oblikovanja: Nus se kao duša nalazi u životinjama i u velikim i u malim, i u boljim i u gorim.  

Stoičari etimološki izvode termin endeta iz nusa, poimajući duh kao poimanje (analogija u našem jeziku: reč um i raz-um-evanje). Stoičari razlikuju nus (um kao moć poimanja) od pneuma, kojem ne pripisuju bestelesna svojstva, jer ono što je bestelesno ne može ni da deluje, ni da trpi delovanje. Pneuma nastaje od vatre i vazduha, širi se kroz sva tela i tako ih oživljava. Duh je, za stoičare, isto što i duša, princip života uopšte.

Ipak, značenja nusa i pneume nisu nigde strogo odeljena, a kod rimskih stoičara, aleksandrinaca i novoplatoničara i nus i pneuma se često odnose na spoznajni i bespožudni deo ljudske duše koji vodi povratku (refleksiji) jedinke u iskonsku duhovnost. Kod hrišćanskih apologeta, nus je delatni duh božji, a pneuma onaj dah kojim Bog udahnjuje ili nadahnjuje život, koji se otelotvoruje, individualizuje i traje do izdahnuća kada se prah vraća prahu, a ono duhovno svome iskonu.

U hrišćanstvu se Duh često predstavlja u vidu goluba

Suprotstavljanje duha materiji je došlo do punog izražaja tek u prvim vekovima naše ere u novoplatoničarskoj, gnostičkoj i hrišćanskoj teološkoj misli, a kod gnostičara i manihejaca je izvedeno do krajnjeg dualizma. Plotin materiju shvata kao puku negaciju, kao prostor ili prazninu kroz koju se probija jedini pozitivitet - duh kao svetlost i dobrota koja ističe iz Jednog; materija je na taj način shvaćena kao uslov ispoljavanja duha. Suprotnost i različitost duha i materije je povezivana sa različitošću Boga i sveta, nasuprot stoičkom panteizmu.

U novovekovnoj filozofiji, duh je ili samostalna supstancija (res cogitans u kartezijanskoj tradiciji) ili jedan od atributa apsolutne supstancije, a shvaćen je izrazito noetski (kao nus, logos, racio, razum, um).

Apsolutni duh je Hegelov izraz definisan kao "večno stvarna istina, u kojoj je znajući um slobodan za sebe, a nužnost, priroda i istorija služe samo kao sredstvo njegovom objavljivanju". (Hegel, E. F. N. paragraf 552).

Objektivni duh je Hegelov izraz definisan kao "umna volja" ili kao "apsolutna ideja koja bivstvuje po sebi", ispoljava se "na tlu konačnosti" i "zna sebe kao slobodnoga koji sebe hoće kao svoj predmet, tj. svoju bit ima za svoje određenje i za svrhu" (Hegel, E F. N. paragrafi 482 i 483). Objektivni duh se ispoljava i kao pojedinačna volja ukoliko je "umna", ukoliko se njena sloboda zasniva na saznatoj nužnosti, i kao "opšta volja" ukoliko se ona ispoljava u etosu, u narodnom životu, državi i pravu.

Subjektivni duh je Hegelov izraz koji obuhvata:

•    dušu ili "prirodni duh" (duh po sebi ili "neposredan duh"; to je predmet antropologije);

•    svest (duh za sebe ili "posredovani duh", duh koji se odnosi prema sebi ili prema drugome; to je predmet fenomenologije duha);

•    subjekt, osoba, samosvesni individualitet u kome se inkarnira "objektivni" i "apsolutni duh". Subjektivni duh prema Hegelu, obuhvata "teorijski" i "praktični duh" a njegovi su proizvodi u teorijskom smislu reč (logos), a u praktičnom uživanje.

Duša (grč. psihe lat. anima) je entitet za koji se, u mnogim religijama i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima. Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.


Duša u religiji. Čovek se, prema učenju Svetog pisma, sastoji iz tela i duše (Post. 2,7 ; Mt. 10,28), koja oživljava telo, nadahnjuje ga. Zato dušu u Bibliji često nazivaju dahom života, duhom života ili duhom. Duša ne potiče od tela, već predstavlja posebnu snagu, koja ima svoj izvor u Bogu. Dušu imaju i životinje. Dušu životinja stvorio je Bog iz onih početaka koji su bili u samoj materiji, mada su predstavljali nešto različito od nje (Post. 1, 20, 24). Dušu čoveka Bog je stvorio načinom koji je nazvan udahnućem Božijim (Post. 2, 7). Za razliku od životinja, duša čovekova imala je posebne osobine, jer je jedino čovek bio stvoren po liku i prilici Božijoj. Posebne osobine ljudske duše su jedinstvo, duhovnost, besmrtnost, sposobnoost razuma, slobode i dar govora.

Duša u filozofiji. Kod prvih grčkih filozofa nije bilo jasnog razlikovanja pojmova duše (psihe) i duha (nus). Platon je smatrao dušu za jedno, bez delova i, prema tome, nepropadljivo. Pošto je još u antičko doba bilo očigledno da se organske materije razlažu, Platon je smatrao da nematerijalnost duše predstavlja fundamentalni uslov za njenu besmrtnost.

Ni Platon ni Aristotel nisu mislili da samo ljudska bića poseduju dušu. Aristotel je razlikovao:

•    razumsku dušu, koju poseduje samo čovek,

•    čulnu dušu, koju poseduju i životinje i koja je osnova čulne osetljivosti, i

•    vegetativnu dušu, koju imaju i biljke i koja je osnova nagona za hranom i uzrok rasta i razmnožavanja.

Ipak, za razliku od Platona, Aristotel je odbacivao seobu duše iz jedne vrste u drugu, posle smrti. Takođe je bio skeptičan prema mogućnošću da duša opstane i funkcioniše bez tela. Grčki atomisti Demokrit i Epikur su dušu zamišljali kao supstanciju složenu iz najfinijih atoma, te prema tome propadljivu (propadanje je isto što i razlaganje).

Za Dekarta, duša je deo duhovne supstancije (lat. res cogitas) i po svojoj prirodi je neprostorna i bez ikakvih drugih svojstava materije. Dekart je smatrao da samo ljudska bića poseduju dušu i da njena nematerijalna priroda omogućava slobodu, iako je ljudsko tijelo uslovljeno determinističkim fizičim zakonima. Po Dekartovom shvatanju, životinje su mašine bez duše.

Fransis Bejkon (Francis Bacon, 1561-1626) je pretpostavljao da i životinje imaju dušu, ali samo u obliku onoga što je nazvao anima sensibilis: Čulna duša, ili duša životinja, mora biti jasno shvaćena kao materijalna supstancija, razređena toplotom i nevidljiva; ona je fluid u suštini sastavljen od vatre i vazduha... uklopljen u telo i, kod viših životinja, najčešće smešten u glavu... Životinjama je to glavna duša kojoj je telo samo oruđe; kod ljudi je pak čulna duša oruđe umne duše koju bismo pre mogli označiti imenom duh nego duša"— De dignitate et augmentis scientiarum, knj. IV, gl. III, par. 4  

Dualisti su argumentovali da duša i telo moraju biti različiti entiteti, kako bi se objasnila svest kod ljudskih bića, kao i mogućnost postojanja besmrtnosti. Materijalisti pak tvrde, da svest nije ništa drugo do rezultat složenih fizičkih procesa organizma, odbacujući mogućnost bilo kakvog dualizma ili besmrtnosti.


 

 

 

 
Estetika kao grana filozofije, bavi se posebnim oblikom ljudskog stvaralaštva - umetnošću. Termin estetika je prvi put upotrebio Baumgarten u XVIII veku. Estetika ispituje lepo i vredno u umetnosti, suštinu umetničkog stvaranja i doživljaja umetničkog dela.

Iako su filozofi vekovima razmišljali o lepoti i umetnosti, estetika se izdvojila kao nezavisna filozofska disciplina tek u XVIII veku. Estetika potiče od grčke reči αισθητική, što znači onaj koji primećuje, osetljiv. Kod Imanuela Kanta, estetika znači "nauku koja posmatra uslove osećajne percepcije."

Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti. Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente: onu koja određuje šta je dobro ili vredno i ona koja određuje šta je ispravno.

Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti jednako validne a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući izbor.

Teorija dobrog ili vrednog. Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost (ili više vrednosti) za koju se zalaže (npr. ljubav, mir u svetu, slobodnu neutralnu enciklopediju dostupnu svima), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki način. Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za "dobre" još ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna etička teorija može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato se koristi drugi deo etičkih teorija ma osnovu kojih se određuje [ta je ispravno ispravno.

Teorija ispravnog. Zamislimo situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano deluje, što može dovesti do njenog izbora na vlast i do suzbijanja ličnih sloboda, ili bi trebalo zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. Ovde treba obeybediti određenje ispravnog kojim se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno.

Približno, jedna teorija ispravnog se može svrstati u neku ili više sledećih grupa:

•    Deontološke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je poštovanje vrednosti. Na primer, ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontološku teoriju mogao da bude: "Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka."

•    Konsekvencijalističke teorije su one koje ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti. Na primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu konsekvencijalističku teoriju mogao da bude: "Ispravno je godinama staviti na muke hiljade ljudi ako je verovatno da će to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."

•    Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.

•    Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer "Svako dete ima pravo na obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.


 
Filozofija se može definisati kao pokušaj razumevanja misterija egzistencije i stvarnosti. Takođe, filozofija pokušava razumeti prirodu istine i znanja ali i pronaći osnovne ljudske vrednosti u životu. Odnos između ljudskog društva i prirode je isto bitan deo filozofije koja pokušava iskoristiti ljudsku sklonost ka čuđenju, zanimanju i želji za razumevanjem, kako bi se došlo do bitnog, kako bi se došlo do istine.

Dakle, filozofija je proces analiziranja, kritiziranja, interpretacije i spekuliranja ličnog, subjektivnog stanovišta.

Pojam filozofija potiče od reči fila i sofija, što bukvalno znači ljubav prema znanju ili mudrosti. Ona pokušava spoznati istinu i svet. Javlja se u VI veku p.n.e. u staroj Grčkoj.

Razlozi zbog kojih se javlja u Grčkoj u to vreme su, prvenstveno, robovlasničko društvo i demokratija, što je omogućavalo dokolicu. Robovi su omogućavali robovlasnicima da se bave umovanjem jer su robovi obavljali sve fizičke poslove. Pored toga Grčka je imala povoljan geografski položaj i ekonomski razvoj.

Fatalizam je verovanje u nepromenljivost onoga što je sudbina čoveku predodredila. U širem smislu, verovanje da su volja i inteligencija nemoćne u kreiranju života pojedinca, jer su transcendentalne sile van njegovog domašaja i iznad njegovih mogućnosti. Po ovom shvatanju, fatalizam je nadređeni pojam determinizmu.

Funkcionalizam je filozofska i psihološka doktrina po kojoj je osnovni zadatak nauke utvrđivanje funkcija pojava, ustanova i uopšte ljudske delatnosti u odnosu na društvo u celini ili neki njegov deo.

U društvenim naukama, funkcionalizam je teorija koja ističe značaj uzajamne zavisnosti društvenih oblika i institucija i njihovog prožimanja u održavanju kulturnog i društvenog jedinstva. Pri tom se ističe da svi funkcionalni odnosi u okviru društva i organizma utiču jedni na druge i doprinose zajedničkom funkcionisanju.

U psihologiji funkcionalizam je pravac koji naglašava značaj skladnog funkcionisanja čitavog organizma u njegovim naporima da se prilagodi okruženju.

Fašizam je državno uređenje ekstremne desnice koje radikalno ograničava ljudska prava radi veće stabilnosti i bržeg napretka. Fašizam je antiliberalni, antidemokratski, antikomunistički i antisocijalistički pokret. Naziv potiče od lat. reči fascio – svežanj pruća sa sekirom u sredini, simbol centralističke vlasti u Rimskom carstvu. Fašizam je generički pojam koji označava ideologije, političke pokrete i organizacije kao i vladavinske pokrete koji su po svojoj funkciji, te metodama političkog delovanja srodni italijanskom fašizmu. Koristi se kao sinonim izraza nacional-socijalizam (nacizam).

U nauci fašizam nije jednoznačno određen. Istoričari, naglašavaju razlike između pokreta u pojedinim državama i pojedinim vladajućim fašističkim porecima, osporavaju analitičku ispravnost pojma fašizam. Fašizam, nasuprot liberalističkom individualizmu i socijalističkom internacionalizmu, zagovara uspostavljanje zajednice kao uslova i oblika prevladavanja krize.

Zajednica je jedinstvena, organski raščlanjena država (italijanski fašizam) ili jedinstvo garantovano krvlju i zemljom (nemački fašizam). Jedinstvo zajednice je uslov socijalnog, političkog i ekonomskog preporoda. Borba je prirodni način opstanka čoveka. Jedinstvo nacije se uspostavlja krvnom čistotom iste. Sve kulturne, verske, političke i druge razlike treba ukinuti, jer one dovode u pitanje temelje zajedništva. Teror je legitimno sredstvo za uspostavljanje ujednačavanja.

Fašizam izvodi svoje ime i simbole iz kulture i tradicija Rimskog Carstva. U Starom Rimu je postojao običaj da dok vojska maršira jedan vojnik nosi ispružen svežanj pruća (fascio) u koji je zabijena sekira. Inače, rimski liktori su takođe nosili taj svežanj. Značenje ovog simbola je sledeće: jedan prut/pojedinac je slab i beznačajan, ali ako je vezan u snop/zajednicu sa ostalim prutovima/pojedincima, onda snop/zajednica postaje nesalomiv. Takođe, snop je mnogo jači nego sam zbir prutova. Sekira u snopu takođe ima prilično jasno značenje. Ona deluje kao da ujedinjuje prutove u taj snop i ako neki od prutova/pojedinac "štrči" odnosno ako je neki pojedinac "nepodoban", sekira/državna vlast je tu da ga "potkrati"/eliminiše.

Često pozivanje na tradiciju Rimskog carstva srećemo i u fašizmu srodnoj ideologiji - nacizmu. Jedan takav primer je nacistički pozdrav sa desnom rukom podignutom pod uglom od 45°. Ovo je nekada bio rimski vojnički pozdrav (Rimljani su pritom pozdravljali sa "ave", a ne sa "heil"). Fasciniranost rimskom tradicijom među ideolozima totalitarnih ideologija može se donekle objasniti moću Rimskog Carstva koju su fašizam i nacizam pokušali da evociraju, kao i snagom rimske države koju su oni pokušavali da dostignu.

Postoji neslaganje između istoričara i teoretičara političkih nauka oko prirode fašizma. Neki teoretičari gledaju na fašizam kao na društveno radikalni pokret sa ideološkom pozadinom u jakobincima Francuske revolucije, dok ga drugi smatraju ekstremnim oblikom konzervatizma koji se ispoljava u silovitom reakcionizmu XIX veka protiv ideja prosvetiteljstva. Jedni ga smatraju duboko iracionalnim, dok su drugi impresionirani racionalnošću sa kojom je služio materijalnim interesima onih koji su ga podržavali. Neki pokušavaju da objasne fašizam kao izraz iracionalne mržnje i frustracija, dok drugi stavljaju akcenat na racionalne načine iskorišćavanja mržnje i frustracija da bi se dostigle profesionalne ili klasne prednosti. Na kraju, dok jedni smatraju da je fašizam rezultat težnje za kulturološkom i nacionalnom regeneracijom preko stvaranja "novog čoveka", drugi ga smatraju rekacijom na komunističku revoluciju s početka XX veka i insistiraju na društvenom sukobu između levičarskih i desničarskih ideja i shvatanja života.

Jedan od razloga neslaganja među teoretičarima fašizma je činjenica da su dva velika istorijska fašistička režima, Musolinijeva Italija i Hitlerova Nemačka, različiti u mnogim aspektima. U Italiji je antisemitizam zvanično odbačen pre 1934. godine i tek 1938. Musolini prihvata i uvodi seriju antisemitskih mera u cilju jačanja vojnog savezništva sa Hitlerom. Takođe, mnogi istraživači fašizma i fašističkih pokreta u različitim državama, unose u svoje studije različite političke i kultorološke namere, koje kao posledicu imaju različit stepen važnosti koji pridaju jednom ili drugom aspektu fašističke ideologije i prakse. Sekularni liberali, na primer, insistiraju na religioznim korenima fašizma, nasuprot tome, rimokatolički istraživači nalaze u njemu sekularne korene, a socijalistički konzervativci insistiraju na njegovim socijalističkim i populističkim aspektima, dok socijalni radikali nalaze u fašizmu apologiju kapitalizma i elitizma.

Zbog ovih i drugih razloga, ne postoji univerzalno prihvaćena definicija fašizma. Ipak, moguće je identifikovati veći broj opštih karakteristika koje su delili fašistički pokreti nastali u periodu od 1922 do 1945. godine.

Fašisti nisu nikad skrivali svoju mržnju prema marksistima bilo koje vrste. Obećavali su svojim sledbenicima odlučniju borbu protiv marksista, nego što su to činile partije koje su zagovarale ljudsko pravo na različitost mišljenja i ideja. Musolini je stekao reputaciju kao efikasan fašista kada je poslao divizije Crnih košulja, naoružanih do zuba, protiv italijanskih radnika i seljaka u štrajku zbog niskih primanja između 1920. i 1921. godine.

Fašisti su slavili mladost zbog fizičke snage i zbog idealizma mladih i njihove spremnosti na samožrtvovanje, odnosno kvaliteta koje po rečima mnogih fašističkih ideologa, ne poseduju sredovečni i stariji ljudi. Time su predstavili svoja ideološka stremljenja u generacijskim okvirima. Mladi Gebels (Dr. Paul Joseph Goebbels, 1897–1945.) koji je bio ministar u nacističkoj Nemačkoj, jedan od najbližih saradnika Adolfa Hitlera i jedan od njegovih najodanijih sledbenika, je jednom izjavio: "Stariji neće da prihvate da uopšte postojimo. U krajnjem slučaju oni brane svoju moć i vlast. Ali jednog dana oni će pasti. Mladost mora pobediti." De Žuvenel (Bertrand de Jouvenel, 1903–1987), francuski filozof i futurolog je opisao fašizam kao "revoluciju tela" koja odražava stremljenje mladih ka disciplini, napornom radu, borbi i hrabrosti.

Pošto su koncetrisali svoju ideološku propagandu na mlade ljude, fašističke partije su imale mlađe članove od drugih desničarskih partija. Lideri nacističke partije, na primer, bili su relativno mladi, a mlađi oficiri nemačke vojske su brže pristupali nacističkoj partiji nego oni stariji.


 
Geja hipoteza je ekološka hipoteza prema kojoj planeta Zemlja ima odlike živog sistema ili organizma. Nazvana je Geja po nazivu za Zemlju iz grčke mitologije. Ovu teoriju je prvi objavio u šezdesetim godinama XX veka klimatolog i hemičar Džejms Lavlok i imenovao ju je po grčkoj boginji Geji.

Život na Zemlji se po teoriji Geja shvata kao ogroman samoregulišući sistem. Prema ovoj hipotezi, Zemlja je agregat samomodifikujućih podsistema koji zajednički čine ukupan planetarni sistem. Sama Zemlja je živi entitet obdaren prilagodljivošću i sposobnošću samoodržavanja svega živućeg. Ipak, ove mogućnosti nisu neiscrpne pa je moguće da neki od podsistema rđavo funkcioniše i time sruši svoju celovitost ili čak ugrozi opstanak celine. Prema ovoj teoriji, i neki čovekovi poduhvati, poput uništenja tropskih šuma, stvaraju takve poremećaje.

Planeta Zemlja je u teoriji shvaćena kao suvisli superorganizam. Autori su istraživali osobine živih organizama kao stanje udaljeno od termodinamičkih ravnoteža ili prisutnosti ciklusa koje u metabolizmu potiče masa i energija. Ovi ciklusi održavaju sistem u stabilnom stanju udaljenom od ravnoteže i zajednički su za sva živa bića. Slični ciklusi su nađeni i na Zemlji gde podupiru kako živu tako i neživu prirodu. Iz toga se implicira da Zemlja stvara sama sebe i život sam, održava sebe u životu. To je u suprotnosti s time da je život prilagođen planetarnim uslovima kada su se život i ovi uslovi samostalno razvijali.

Lavlokova teorija Geja je teorija integrisanih sistema homeostatičkim tendencijama. Po njoj Geja ispunjava i neke od znakova živih organizama, ali se radi samo o analogiji. Ona je sposobna da unutar sebe reciklira otpade ( za razliku od živih organizama). Geja, kako je bila formulisana od strane Lavloka, ne zahteva svest koja bi postavljala parametre na Zemlji, on nije imao na umu ličnosti sa voljom, već pre zbir samoregulirajućih procesa. To je ideja o jednom modelu planetarnog života u kojem ljudi na igraju odlučujuću ulogu.

Zbir filozofskih teorija i pokreta koji su pronašli inspiraciju u ovoj naučnoj teoriji, ima značajnu ulogu pri formulisanju stavova o životnoj sredini i organizovanja pokreta i grupa o životnoj sredini.

Dokaz za ovu teoriju može da bude težnja organizama da sami sebe poboljšavaju, što dovodi do evolucije celine. Može se takođe ukazati na aplikaciju ove teorije na voćne plodove - po nekim pristalicama ove teorije, stabla sama po sebi nemaju razlog za stvaranje vrednih plodova i stvaraju ih u korist celoga sistema.

Govor mržnje je, u pravu, govor upravljen protiv osobe ili osoba po rasnoj, verskoj, etničkoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji. Koncept se pojavio u SAD kasnih sedamdesetih godina XX veka i od tada su u mnogim zemljama uvedeni zakoni kojima se određuju dodatne kazne za govore motivisane predrasudama ili netrpeljivošću uperenim protiv određenih grupa koje za posledicu imaju podsticanje i podstrekivanje mržnje, agresiju ili zločin.


 
Hedonizam je težnja ka zadovoljstvu koje je samo po sebi svrha i pravi cilj svih delovanja. Hedonizam ima uporište u brojnim filozofskim mišljenjima: Epikuru i epikurejcima, utopistima kao što je Tomas Mor, utilitaristima, filozofima naturalistima, kao i u psihologiji ponašanja. Kako postoje različite koncepcije zadovoljstva, postoje i različite varijante hedonizma. Psihološki hedonizam zastupa mišljenje da pojedinac treba i mora da deluje u cilju ostvarenja želje za zadovoljstvom, egoistički erotični hedonizam da pojedinac mora da deluje u skadu sa onim što mu najviše donosi zadovoljstvo na duži period i, najzad, univerzalni hedonizam da pojedinac mora da deluje u skladu sa onim što će tokom dugog vremena da zadovoljava najveći broj ljudi.

Epikurov hedonizam je zapravo produhovljeni hedonizam. On smatra da su duševni bolovi teži od telesnih, jer telo pati samo zbog sadašnjih bolova, a duša podnosi i prošle i sadašnje, a možda i buduće bolove. Pod zadovoljstvom podrazumeva se odsustvo telesnih bolova i duševnog nespokojstva. Prijatan život pruža samo razum koji kritički procenjuje razloge za biranje ili odbacivanje mišljenja. Pogrešna mišljenja predstavljaju glavni uzrok za pojavu duševnih zbrka i nespokojstva.

Psihoterapijska praksa je pokazala da postoje osobe čije je životno "veruju" stalno dostizanje zadovoljstva i uživanja u tom stanju. Seksualno funkcionisanje i ponašanje je kod takvih osoba često toliko vrednovano da se poklapa sa samom suštinom njihovog postojanja, pa zapadaju u različita intenzivna stanja straha i poremećaje raspoloženja kada u tom pogledu stvari krenu putem koji se ne želi.

  

Istina je vrednost koja se realizuje u procesu saznavanja, svakodnevnog i naučnog. Različite teorije tumače ovaj pojam kao odnos između saznanja formulisanog u sudovima i objekta na koji se te saznanja odnose.

Neke "neoklasične" teorije istine smatraju da se istinitost sastoji u neprotivrečnosti skupa sudova ili u koristi koju pojedinac ili društvo mogu da steknu na osnovu saznanja.

Apsolutna istina je ideal kome se ljudsko saznanje približava nizom relativnih istina, ne dostižući ga nikada u potpunosti. To je istina koju nikakvo naknadno saznanje nije izmenilo, odnosno korigovalo.

Postoje razne teorije istine

•    Teorija korespodentnosti je najstarija i najznačajnija. Ova teorija je najbliža zahtevima zdravog razuma. Prvi ju je formulisao Aristotel u "Metafizici". Po ovoj teoriji istina je odgovaranje jednog tvrđenja stvarnosti.

•    Teorija evidentnosti

•    Teorija koherentnosti

•    Teorija verifikacije

•    Dijalektička teorija istine  

Svaka se pojedina stvar apsolutno naziva istinitom po njenom odnosu prema umu od koga zavisi. Zato se veštački stvorene stvari nazivaju istinitim po svom odnosu prema našem umu. Naime, ona se kuća naziva istinitom koja postiže sličnost sa oblikom koji je u graditeljevoj zamisli, a govor se naziva istinitim, ukoliko je izraz istinitog saznanja. Na sličan se način istinitima nazivaju prirodne stvari, ukoliko postižu sličnost sa idejama, koje su u božijoj misli. Istinitim se naime naziva kamen, jer postiže prirodu svojstvenu kamenu prema prethodnoj zamisli božijeg uma. Tako je dakle istina prvenstveno u umu, a tek na drugom mestu u stvarima, ukoliko se one izjednačuju s umom kao svojim ishodištem. Prema sv. Tomi Akvinskom, istina stvari sastoji se u upoređivanju i izjednačavanju sa božijim umom kao svojim ishodištem.


 
Jurišni odredi (nem . Sturmabteilung –). Nacistička rasna filozofija bila je pod uticajem radova Artura de Gobinoa, Hjustona Stjuarta Čemberlena i Medisona Granta i u potpunosti je prihvatila teoriju o invaziji arijevske rase od Alfreda Rosenberga. U Nemačkoj je arhitekt Alfred Rosenberg postao najuticajniji teoretičar nove nacističke umetnosti, kao zagovornik rasističke i antisemitske teorije zasnovane na ideologiju krvi i tla. Samoproglašeni čuvari nemačke kulture rješenje su videli u nacional socijalistima koji su svojim delovanjem obećavali povratak nacionalnim korenima.

Ova teorija dovela je u vezu poreklo nemačkog naroda sa Arijevskim narodom koji je živeo u drevnom Iranu i koji je izvršio invaziju na dolinu reke Inda, donoseći sa sobom veliko znanje i nauku koja potiče iz vremena koje prethodi biblijskom potopu. Teorija o "antideluvijalnom svetu" po kojoj Arijevska rasa potiče iz perioda od pre potopa i pre ledenog doba pripisuje se tajnom društvu Tula i može se povezati sa teorijama o postojanju Atlantide. Veći deo osnivača i vođa nacističke partije bili su članovi tajnog društva Tula, koje je romantizovalo Arijevsku rasu kroz teologiju i rituale.

Hitler je, takođe, tvrdio da je nacija najveća tvorevina rase i da "velike nacije", odnosno veliki narodi, predstavljaju kreaciju homogene populacije "velikih rasa" koje deluju zajedno. Ove nacije razvile su kulture koje su se prirodno razvile iz "rase" i koje imaju "prirodno dobro zdravlje i agresivne, inteligentne i hrabre karakterne crte". "Najslabije nacije", su prema Hitleru "nečiste" ili "mešovite rase", zato što imaju podeljene i suprotstavljene, pa samim tim i slabe kulture. Najgore nacije smatrane su parazitskim nižim bićima ("Untermensch"), u koje su bili svrstani prvenstveno Jevreji, ali i Romi, Jehovini svedoci, homoseksualci, invalidi i tzv. anti-socijalci koji su svi smatrani "nedostojnim da žive"("lebensunwertes Leben") zbog svoje očigledne nesposobnosti i inferiornosti, kao i zbog svog lutajućeg karaktera i nenacionalne invazije koju su izvršili "internacionalni Jevreji".

Prema nacističkoj teoriji, pogrešno je dozvoliti ili ohrabrivati raznovrsnosti unutar nacije. Fundamentalni cilj nacista bilo je ujedinjenje svih naroda sa germanskog govornog područja, "nepravedno" podeljenih granicama različitih nacionalnih država. U skladu sa tim, nacisti su pokušali da regrutuju holadski i skandinavski narod u SS odrede (policijske odrede - Schutzmannschaften)., smatrajući da sve ove nacije imaju superiorno germansko poreklo, ali je odziv dobrovoljaca bio relatino slab.

Hitler je takođe tvrdio i da nacije koje nisu u sposobnosti da odbrane svoje teritorije, ne zaslužuju ni da ih imaju. Smatrao je da je "slovenska rasa", kao slovenski narod, manje vredna postojanja od "vladarske rase". Konkretno, ukoliko bi vladarskoj rasi zatrebao životni prostor - Lebensraum, prema Hitleru, ona bi imala pravo da otera sa njihovih teritorija inferiorne starosedelačke rase.

"Rase bez domovine" Hitler je proglasio za "parazitske rase" i što su članovi ovih parazitskih rasa bili bogatiji, njihov parazitizam je bio zarazniji. Vladarska rasa je, prema nacističkoj doktrini, mogla lako osnažiti svoj položaj uklanjanjem parazitskih rasa iz svoje domovine. Ova ideja predstavljaće povod za kasnije progone i eliminaciju Jevreja, Roma, Čeha, Poljaka, mentalno i psihički hendikepiranih, homoseksualaca i drugih grupa koje ne pripadaju kategorijama koje su bile obuhvaćene Holokaustom. Vafen-SS i drugi nemački vojnici (uključujući i delove Vermahta), kao i civilne paramilitarne grupe na okupiranim teritorijama, bile su odgovorne za smrt oko 11.000.000 ljudi – muškaraca, žena i dece u koncentracionim logorima, zarobljeničkim logorima, radnim logorima i logorima smrti kao što su to bili Aušvic i Treblinka.

Eugenika je pokret za pročišćavanje nemačke rase koji je zagovarao i podržavao ideju da se "bez vidnog krvoprolica eliminiše narodni šljam" što je za posledicu imalo sprovođenje ideje o čistoj rasi obaveznom eutanazijom invalida i obaveznom sterilizacijom ljudi sa mentalnim nedostacima ili bolestima naslednog karaktera. Adolf Hitler je smatrao da je Sparta bila prva "narodna država" i hvalio je njen rani eugenički tretman deformisane dece.

Prema nacističkoj propagandi, Jevreji su nastojali da izazovu podele u nemačkom narodu i među državama. Nacistički antisemitizam je bio prvenstveno rasnog karaktera: "Jevrejin je neprijatelj i uništitelj čistote krvi, svesni uništitelj naše rase". Međutim, Jevreji su opisivani i kao plutokrate koje iskorišćavaju radničku klasu: "Kao socijalisti mi se suprotstavljamo Jevrejima zato što u Hebrejima vidimo inkarnaciju kapitalizma i zloupotrebu narodnih dobara" .

Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, uhapšeno je oko 100.000 homoseksualaca. Pretpostavlja se da je od tog broja, oko 50.000 poslato u koncentracione logore u kojima je smrt našlo između 5.000 i 15.000 homoseksualaca. Prema Hariju Usterhusu (Harry Oosterhuis), nacistički stav prema homoseksualnosti je bio dvosmislen, a homoseksualnost je bila uobičajena pojava u SA jurišnim odredima (Sturmabteilung). U skladu sa tim, hapšenje homoseksualaca ne može se posmatrati u kontekstu sprovođenja "rasne higijene" ili eugenike. Nacionalistički omladinski pokret privlačio je veliki broj homoseksualaca zbog zastupanja ideje muškog zbližavanja (Männerbund). Usterhus smatra da je progon homoseksualaca u praksi bio najviše politički motivisan.

Hitler je pokušao da racionalizuje i religijsku doktrinu koja se već nalazila pod pritiskom njegove kritike tradicionalnog katolicizma. Hitlerovi kritički stavovi, u skladu sa "pozitivnim hrišćanstvom" odnosili su se na internacionalni karakter katolicizma - tj. činjenicu da se ova religija ne može isključivo vezati samo za jednu rasu i nacionalnu kulturu. U isto vreme, iako je to bilo donekle kontradiktorno, nacizam je kombinovao elemente tradicije nemačke luteranske zajednice sa paganskom tradicijom severne Evrope. Elementi militarizma našli su svoje mesto u teologiji koju je Hitler propovedao, smatrajući da će "istinite" ili "vladajuće" religije "stvoriti vladare" i neće povlađivati lažima. Religije koje su propovedale ljubav i toleranciju, su proglašavane za "robovske" ili "lažne" religije. Čovek koji prepoznaje ove "istine", nastavio je Hitler, je predodređen da bude "prirodni vođa", a oni koji ih poriču rođeni su da budu "robovi". "Robovi", a naročito oni inteligentni, tvrdio je, uvek su pokušavali da ometaju svoje gospodare propovedajući lažne religije i političke doktrine.

Anti-klerikalizam se takođe može smatrati delom nacističke ideologije, zato što nova nacistička hijerarhija nije mogla dozvoliti sebi da bude potčinjena moći koju je crkva tradicionalno imala. U Austriji, sveštenstvo je imalo važnu ulogu u političkom životu i odgovaralo je direktno Vatikanu. Iako su postojali pojedinačni izuzeci, progon hrišćana bio je ograničen uglavnom na one koji su odbijali da se povinuju novom režimu i potčine se njegovoj moći. Naročito tragičan primer koji ilustruje progon hrišćana je slučaj Ditriha Bonhofera (Dietrich Bonhoeffer). Ipak, nacisti su često koristili crkvu da bi opravdali svoje stavove i uključuli su mnoge hrišćanske simbole u ikonografiju Trećeg rajha.

Narodni pokret u Nemačkoj je bio čvrsto protiv ateizma; slobodoumni ljudi su često dolazili u sukob sa nacistima tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Po dolasku na vlast, Hitler je zabranio sve organizacije koje su popularizovale slobodnu misao i pokrenuo je "anti-bezbožnički" pokret. U govoru koji je održao 1933.god. Hitler je objavio: "Mi smo ... sproveli borbu protiv ateističkog pokreta i to ne samo sa nekoliko teoretskih deklaracija. Mi smo ih zgazili." Ovo otvoreno neprijateljstvo je bilo mnogo jasnije nego što je to bio složen i često kontradiktoran odnos nacista prema tradicionalnoj hrišćanskoj veri.

Preovlađujući naučni stav od Drugog svetskog rata na ovamo je da je Martin Luterov traktat iz 1543. god. pod nazivom "O Jevrejima i njihovim lažima" značajno uticao na nemački stav prema jevrejskim građanima u vekovima između reformacije i holokausta. Nacisti su izlagali ovaj traktat tokom nirnberških skupova, a grad Nirnberg je poklonio njegovo prvo izdanje Juliusu Štrajheru (Julius Streicher), uredniku nacističkih novina "Jurišnik" (Der Stürmer), novina koje su ga opisale kao najradikalniji anti-semitski traktat koji je ikada objavljen. Uprkos uvreženom mišljenju, teolog Johanes Valman (Johannes Wallmann) napisao je da traktat nije imao dugotrajan uticaj na Nemačku i da je uglavnom bio ignorisan tokom XVIII i XIX veka.

Prema Danijelu Goldhagenu, biskup Martin Sase, jedan od najuticajnijih protestantskih crkvenih velikodostojnika, objavio je zbirku dela Martina Lutera ubrzo nakon "kristalne noći" (Kristallnacht); Sase je "pohvalio paljenje sinanoga i koincidenciju da se to dogodilo baš na taj dan, što je i naveo u samom uvodu, "10. novembra 1938.god. na Luterov rođendan, sinagoge gore u Nemačkoj." Nemački narod, naglasio je, mora da obrati pažnju na ove reči "najvećeg antisemite svog vremena koji je upozorio nemački narod na opasnost od Jevreja". Diarmaid MacCulloch izneo je stav po kojem je traktat "O Jevrejima i njihovim lažima" predstavljao uputstvo po kome je sprovedena "kristalna noć".

Nacistička ideologija imala je izražen anti-kapitalistički karakter. Program nacističke partije od 25 tačaka, koji je donet 1920. god. naveo je nekoliko ekonomskih uslova. Neki od ovih uslova bili su "da jedna od glavnih obaveza države bude obezbeđenje egzistencije "svojih građana", "abolicija svih prihoda koji nisu nastali kao rezultat rada", "nemilosrdna konfiskacija ratnog profita", "nacionalizacija svih preduzeća koja su prerasla u korporacije", "podela profita u velikim privrednim poduhvatima", "proširenje programa penzionog osiguranja", "agrarna reforma prilagođena našim nacionalnim potrebama" i da bi se postigli ovi i drugi ciljevi "stvaranje jake centralizovane državne vlasti Rajha". Ipak, stepen u kojem su nacisti podržavali ovaj program je tokom godina doveden u pitanje. Tokom dvadesetih godina XX veka učinjeno je više pokušaja da se ovaj program u potpunosti zameni. Gotfrid Feder je predložio novi program 1924. godine, sačinjen od 39 tačaka koji je zadržao neka od starih načela, neka zamenio i dodao čitav set novih načela. Nakon 1925. godine Hitler nije dozvolio nikakvu raspravu o partijskom programu, tvrdeći da nikakva rasprava nije potrebna jer je program "neprikosnoven" i nema potrebe da se menja. Hitler nije spomenuo ni jedno od načela programa u svojoj knjizi "Majn kampf" već je o njima govorio usputno kao o "tzv. programu pokreta".

Glasnogovornik nacističke stranke, Jozef Gebels insistirao je 1932.god. da je NSDAP "radnička partija" i da je "na strani radništva i protiv finansijskog kapitalizma". Hitler je za naciste rekao: "Mi smo socijalisti, mi smo neprijatelji današnjeg kapitalističkog ekonomskog sistema koji izrabljuje ekonomski slabije, sa svojim nepravednim platama, sa svojim bezočnim sudom o ljudskom biću na osnovu njegovog bogatstva i imovine, a ne na osnovu njegove odgovornosti i sposobnosti"; ipak, jasno je istakao da nacizam "nema ništa sa marksističkim socijalizmom," govoreći da je "Marksizam protiv vlasništva, dok pravi socijalizam to nije." Hitler je takođe rekao "Ja aspolutno insistiram na zaštiti privatne svojine... moramo ohrabriti privatnu inicijativu". Ipak, smatrao je da je potrebno regulisati vlasničke odnose kako bi se osiguralo da "dobrobit zajednice bude ispred dobrobiti pojedinca". Usledili su napadi na ono što je Hitler nazvao "pluto-demokratija" i za koju je tvrdio da predstavlja jevrejsku zaveru u korist demokratskih partija kako bi se očuvao kapitalistički sistem.

Ideološki koreni iz kojih je iznikao nacional-socijalizam bili su zasnovani na mnogobrojnim izvorima iz evropske istorije, a naročito iz romanticizma XIX veka i iz bioloških ideja koje je u svojim delima izneo nemački filozof Fridrih Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844 –1900), koji je zastupao "napredno razmnožavanje" sa ciljem stvaranja "super-čoveka" (Übermensch). Hitler je pomno čitao i prihvatao ove ideje koje će kasnije biti moguće pratiti kroz razne nacističke publikacije, kao što su publikacije u izdanju Germanordena (Germanenorden) i tajnog društva Tula. On je takođe usvojio više populističkih ideja kao što su ograničavanje profita, ukidanje renti i obimno proširenje programa socijalne pomoći, ali samo za Nemce.

Nastanak nordijske mitologije često se pripisuje kompleksu niže vrednosti. Filip Vejn Povel, u svojoj knjizi "Drvo mržnje" (1985), tvrdio je da je nordijski mit počeo svoj uspon u Nemačkoj tokom XV veka kao reakcija Nemaca na činjenicu da su Italijani na njih gledali kao na inferioran i primitivan narod. U svojoj knjizi napisao je: "U XV i ranom XVI veku, snažan razvoj nemačkog patriotizma bio je stimulisan prezirom Italijana prema nemačkoj kulturološkoj inferiornosti i varvarizmu, što je dovelo do uzvratne reakcije nemačkih humanista koji su isticali nemačke kvalitete."

Fodor M.V., u svojoj knjizi "Nacija" (1936) kaže: "Ni jedna nacija nije toliko propatila zbog kompleksa niže vrednosti od Nemaca. Nacional-socijalizam, bio je samo jedan od pokušaja da se kompleks niže vrednosti transformiše, makar privremeno, u osećanje superiornosti".

Nacizam nije predstavljao homogenu ideologiju zbog čega se može podeliti u više "pod-ideologija". Tokom 1920-30. godina postojale su dve dominantne frakcije u NSDAP. Postojali su sledbenici Ota Štrasera, tzv. Štraserovci i sledbenici Adolfa Hitlera koji bi se mogli nazvati Hitlerovci. Frakcija Štraserovaca je naglo oslabila i nestala nakon izbacivanja Ota Štrasera iz partije 1930. dok je njegov pokušaj da oformi opozicioni levičarski front u formi Crnog fronta propao. Ostatak frakcije koji je opstao u redovima SA, uništen je tokom Noći dugih noževa, u kojoj je ubijen i Gregor Štraser, Otov brat. U posleratnoj eri, Štraserizam je ponovo oživeo među neonacističkim grupama koje su se otvoreno deklarisale kao Štraserovci. Da li su se oni iskreno odrekli Hitlerizma u korist Štraserizma, ili se radilo o pokušaju da se nacizam odvoji od Hitlera ne bi li ideologija postala prihvatljivija, pitanje je o kome se može raspravljati.

Hitlerove teorije nisu bile privlačne samo Nemcima. Moćni i bogati pojedinci različitih nacionalnih pripadnosti govorili su za njih da su korisne. Primer za ovu tvrdnju su Henri Ford, osnivač Ford kompanije i Eugen Šuler, osnivač "L'Oreala". Ipak, ove teorije su bile najprihvaćenije od strane širokih narodnih masa u Nemačkoj.

Ključni elementi nacističke ideologije bili su:

•    Program Nacional-socijalističke partije

•    Odbacivanje demokratije i kasnije ukidanje političkih stranaka, radničkih sindikata i slobodne štampe.

•    Princip vođe (Führerprinzip) - kao apsolutna vera u vođu (odgovornost pred nadređenima i autoritet prema podređenima).

•    Ekstremni nacionalizam.

•    Anti-boljševizam.

•    Snažna demonstracija lokalne kulture.

•    Socijalni darvinizam.

•    Odbrana "krvi i tla" (Blut und Boden) - predstavljene crvenom i crnom bojom na nacističkoj zastavi.

•    Životni prostor (Lebensraum) - politika osvajanja dodatnog životnog prostora za nemački narod na istoku.

•    Nacizam i rasa, rasna politika Trećeg Rajha i nacistička eugenika:

•    Anti-slavizam.

•    Antisemitizam.

•    Stvaranje "rase vladara" (Herrenrasse ili or Herrenvolk).

•    Arijevska suprematija; preciznije, rangiranje pojedinaca na osnovu njihove rase i rasne čistote i favorizovanje nordijske rase.

•    Ograničena sloboda veroispovesti (tačka 24. programa Nacional-socijalističke partije)

•    Odbacivanje moderne umetnosti i povratak klasicizmu.

•    Saradnja sa fašističkim i totalitarističkim režimima.

Dvanaestogodišnje vladanje nacističkih organizovanih zlikovaca i poduhvat pokoravanja Evrope i dobrog dela sveta – i to ne u starom, klasičnom smislu imperijalizma, nego u skladu s rasističkom idejom nemačkog malograđanina o germanskoj "višoj rasi" koja ima pravo ne samo da vlada drugim narodima nego i da istrebljuje one koje smatra nedostojnim življenja, završilo se potpunim vojnim, političkim, ekonomskim i moralnim slomom onih koji su pokrenuli Drugi svetski rat, ali i cele jedne države koja je bila njihov talac. Hitlerov "hiljadugodišnji" Treći rajh bio je na kolenima, poražen i razgolićen u svojoj monstruoznosti, a Nemačka je ležala u ruševinama, izbombardovana i ponižena, okupirana od Saveznika od čije (ne)milosti je u potpunosti zavisila.  


 
Kreacionizam je teorija po kojoj je celokupno čovečanstvo i sva živa bića, Zemlja, ili kosmos kao sveobuhvatna celina, posledica božanskog stvaralaštva, ili jednostavno - Boga.

U užem smislu reči, kreacionizam je filozofska spekulativna perspektiva, koja pretpostavlja postojanje natprirodnog stvaraoca. Biblijski kreacionizam je vjerovanje u bukvalne interpretacije Postanka iz Biblije. Pojam "striktni kreacionizam" se ponekad koristi da bi se izbeglo mešanje sa širim i opštijim konceptom nastanka svijeta, koji brane oni koji su bliski konceptu i teorijama teističke evolucije.

Kinička škola bila je jedna od sokratskih škola u okviru antičke filozofije. Kiničari (grč. κυνικοί, lat. cynici) – kako se pripadnici te škole nazivaju – odbacivali su njima savremene društvene vrednosti i konvencije, često i na načine koji su za njihove savremenike bili prilično šokantni. Iz ovog filozofskog pravca razvilo se i značenje koje reč cinizam ima danas, a koja označava određeno podrugljivo neverovanje u dobrotu ljudskih motiva, te prezrivo osećanje vlastite superiornosti. Međutim, strogo uzevši, moguće je biti (filozofski) kinik i ne gajiti istovremeno bilo kakvo osećanje vlastite nadmoći.


 
Logika (gr. logiké = proza, veština koja se odnosi na reči i njihovu upotrebu u zaključivanju i dokazivanju) je grana filozofije koja izučava idealne metode mišljenja i ispitivanja; unutrašnje i spoljno posmatranje, dedukciju i indukciju, obrazovanje hipoteza i eksperimenta, analizu i sintezu. Dakle, ovo je nauka o formalnim uslovima, principima i pravilima ispravnog, korektnog mišljenja.

Logika predstavlja veštinu i metodu pravilnog mišljenja. Ona je "logija" ili metoda svake nauke, svakog učenja i svake umetnosti (muzike na primer). Definiše se kao nauka zato što se proces pravilnog mišljenja može, kao kod fizike i matematike, svesti na zakone i njih može naučiti svaki čovek; ona je veština zato što vežbanjem čovek stiče sigurnost u svoje mišljenje.

Logiku je utemeljio i razvio Aristotel, iako se u njegovim spisima za tu nauku ne upotrebljava naziv "logika". Naziv potiče od stoičara koji filozofiju dele na tri osnovne discipline: logiku, fiziku i etiku.

Ovu nauku nagoveštavao je već Sokrat, koji je neprestano tražio da se sve definiše i Platon, koji se bavio pojmovima. Aristotelova mala rasprava "O definiciji" pokazuje kako se njegova logika bazirala na tim izvorima. "Želite li da razgovarate sa mnom (rekao je Volter) onda mi definišite svoje pojmove". Ovim se aludira na to da bi se debate svele na jednu odrednicu (paragraf), samo da su diskutanti preduzeli napor da definišu svoje pojmove.

Bivalentna logika - logika koja sadrži samo dve istinosne vrednosti: istinito i lažno.

Modalna logika za razliku od klasične prihvata modalne operatore. Modalni operator je propozicionalni operator koji nije funktor istine, nego pojmova kao što su mogućnost, kontingentnost, nemogućnost, nužnost.

Moderna logika, za razliku od klasične, aristotelovske, uvodi nove tipove logičkih veza i stroge postupke aksiomatizacije, formalizacije i simbolizacije.

Polivalentna logika za razliku od klasične, bivalentne, prihvata više od dve istinosne vrednosti.

Formalna logika (silogizam) opisuje forme sistematskog ispravnog mišljenja: pojam, sud, zaključak Izraz se najčešće upotrebljava kao oznaka za tradicionalnu, aristotelovsku logiku, odnosno trojstvo sudova od kojih se treći (konkluzija) određuje iz priznate ispravnosti drugih dvaju sudova.

Hegelova logika, za razliku od aristotelovske, zasnovana je kao sinteza tradicionalne logike, gnoseologije i ontologije, pa su u njenim okvirima svi principi aristotelovske logike revidirani i prikazani samo kao prazne forme "razumskog mišljenja". Ona se ponekad neadekvatno poistovećuje c dijalektikom.

Logički principi, uobičajeni naziv za četiri osnovna principa ili "zakona" korektnog mišljenja:

•    princip identiteta (lat. principium identitis),

•    princip protivrečnosti (lat. principium contradictionis),

•    princip isključenja trećeg ili srednjeg (lat. principium exclusi tertii sine medii),

•    princip dovoljnog razloga (lat. principium rationis sufficientis).

Prva tri principa u osnovi je nagovestio Aristotel, a četvrti potiče od Lajbnica.

Klasična logika je uobičajeni naziv za logiku konstituisanu na osnovu Aristotelovih logičkih spisa, bivalentna, podrazumeva tri temeljna principa: identiteta, neprotivrečnosti i isključenja trećeg.

Neklasična logika je opšta oznaka za modalnu, polivalentnu i oslabljenu logiku.

Matematička logika formalizuje postupke dobijanja složenih rečenica od prostih (iskaza i predikata), utvđivanje istinitosne vrednosti ovih rečenica u skladu sa pravilima ispravnog logičkog zaključivanja.

Matematička logika se deli na iskazni i na predikatni račun

Iskazni račun je rad sa logičkim iskazima koji se formiraju kao i obični algebarski izrazi, koristeći operacije i promjenljive.

Predikatni račun zasniva se na primeni jedne ili više varijabli za konkretni skup (domene) radi donošenja suda (prosuđivanja), odnosno formiranja afirmativnog iskaza (pozitivnog ili negativnog) o zadanom skupu.

Lepota. Cveće je čest primer prirodne lepote. Lepota ili krasota je estetska kategorija koja tradicionalno označava savršenstvo sklada. Lepota može biti svojstvo osobe, mesta, objekta ili ideje koje nas ispunjava osećajem zadovoljstva ili prijatnosti. Ideal lepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često menja tokom vremena.

U običnom govoru, njome se najčešće naziva svojstvo koje pri gledanju izaziva ugođaj i divljenje. Lepota u uzvišenom smislu može označavati lepotu postojanja. U filozofiji, lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju bitna svojstva bića i bitka. Od XVIII veka postaje specifični predmet estetike, kao posebne filozofske discipline.

U istoriji filozofije fenomen lepote pokušavao se protumačiti na razne načine. Platon lepotu shvata kao manifestaciju dobrote. Budući da je od svih savršenstava «najočitija i najmilija» lepota je čoveku polazište u njegovom sećanju i promatranju ideja. Tu teoriju neoplatonizam razvija u teološko-mističkom smeru određujući Jedno i Boga kao Dobro koje "podaruje lepotu svim stvarima" (Plotin). Ova teorija lepote je u pozadini svih estetika koje vide svrhu umetnosti u moralnom usavršavanju. Prema Aristotelu bit lepote je u poretku i simetriji delova celine. Tu su teoriju prihvatili i dalje razvili stoici, Ciceron i kasnije skolastici i renesansni teoretičari. Prema Tomi Akvinskom lepo je ono što je ugodno promatrati "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Neki su suštinu lepote tražili u "savršenoj čulnoj predstavi" (Alexander Gottlieb Baumgarten, 1714 –1762, nemački filozof) ili u sviđanju koje prati čulnu aktivnost. Dejvid Hjum (David Hume, 1711 — 1776), škotski filozof, nastoji da ostvari sintezu tih shvatanja određenjem lepote kao sviđanja bez pojmovne spoznaje. Prema teoriji romantičara, lepota je manifestacija istine pa je u tom smislu važilo geslo "što je poetičnije, to je istinitije".

Ipak, svi ovi brojni pokušaji definisanja lepote najviše govore o njenoj zagonetnosti.


 
Monizam je filozofsko učenje prema kojem se sve može izvesti iz jednog jedinog načela. Reč je grčkog porekla. Suprotno značenje ima reč dualizam i/ili pluralizam.

Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Adroniku s Rodosa, koji je razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili. Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi trebaju da budu čitani. Doslovno, metafizika znači «ono što dolazi posle fizike»

Prvo određenje metafizike dato je kod Aristotela, iako joj on nikada ne daje to ime već je naziva prote philosophia, odnosno, prva filozofija, ili on to on – nauka o biću kao biću tj. o bivstvujućem kao bivstvujućem... iako je ponekad naziva i teologijom. Ova nauka se bavi onim što je najviše, samom suštinom stvari, nju ne interesuju pojedinačnosti, svojstva i osobenosti svekolikog čulnog sveta... Ova nauka istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja.

Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina. U prirodi postoje zakoni po kojima sve deluje. To je Pravda, poredak po kome sve deluje i o koje ništa ne može da se ogluši. Kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo shvatiti samo umno. Ovaj identitet bića i mišljenja je u korenu optimizma zapadne kulture koji se prema svetu i životu uvek odnosio afirmativno, aktivno i produktivno.

Ova nauka koja istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja ne ostaje na istini onoga što je čulno dostupno, već traži put kojim se ide preko toga i probija se ka onome što mu je u osnovi i što mu tek dozvoljava da se pojavi kao nešto dato, ka jednom bivstvujućem kao bivstvujućem, koje bivstvuje na potpuniji način.

Prema prvobitnom određenju reči imamo:

• ta fisika – ono što biva kao priroda
  
• meta – izvan, preko
  
• meta ta fisika – ispitivanje izvan onoga što biva.
  

Jedan savremeni filozof, Martin Hajdeger, je posebnu pažnju obratio na to kako su Grci problematizovali fiziku i šta je reč fizis za njih značila, te on zaključuje:

fizis – nešto što izrasta iz sebe, razvijanje koje se otvara, u razvijanju prelaženje u pojavu i u njoj zadržavanje, ostajanje. izrastajući-prebivajuće vladanje; izrastanje; u-sebi-iz-sebe-iz-dizanje. Fizis je samo Biće usled kojeg ono što biva tek postaje i ostaje opažljivo. Prema objašnjenju reči fizis, ona podrazumeva biće onoga što biva. Fizika u strogom smislu je već izvan ta fisika, onoga što biva kao priroda, a kod samog bića. Zato su se presokratovci, prvi filozofi - metafizičari, bavili ispitivanjem prirode i to one skrivene biti svih stvari, koja se nalazi dalje od pojavne stvarnosti. Njihovi spisi često su nosili ime O prirodi.

Pregnantnost imena Bića je u smislu u kome su reč koristili presokratovci, i to kao

aletheia – neskrivenost, prisutnost. U tome je srž tvrdnje o identitetu mišljenja i bića. Otkrivanjem bića, biće i mišljenje se identifikuju i čini se beskorisnom bilo kakva njihova adekvacija. Upravo je to ono što je Parmenid prepoznao i time odredio istoriju zapada. To je nešto što su antički filozofi umeli da prepoznaju i problematizuju, ali je dalji tok zapadne kulture pokazao tendenciju udaljavanja od ovih izvornih značenja. Danas se ime metafizike koristi u jednom populističkom i šturom značenju, koje skoro i da nema baš ništa zajedničko sa svojim izvornim značenjem.

Postoji još jedno drugo značenje ideje prisutnosti i ono je najavilo pad zapadnog mišljenja, a to je upravo značenje prisutnosti kao vrste objektivizacije i na taj način shvatanja Bića kao nečeg bivstvujućeg. Ovaj prelaz od prvog shvatanja prisutnosti na drugo shvatanje, označio je pad metafizike, kao i zapadne kulture i mišljenja. Ovaj pad se dešava već sa Platonom – on određuje Biće idejom, i daje mu jedno apriorno svojstvo. To se uočava u učenju o sećanju gde učiti znači sećati se i pretpostavlja da nam je ideja unapred poznata iako ne na tematski način. Metafizika od Platona pa nadalje doživljava svoj pad jer ne polazi od Bića da bi došla do onoga što je upitno u njegovoj otvorenosti, već kreće od bivstvujućeg i kreće se prema drugom bivstvujućem... Biće za ovakvu metafiziku postaje i ostaje samo najveća opštost, a ovim putem se metafizika više ne može kretati. U savremenoj filozofiji, Hajdegerov uvod u metafiziku i uspostavljanje fundamentalne ontologije, će zapravo biti prevladavanje metafizike, u tradicionalnom smislu reči, i izvođenje iz nje.

Filozofi i metafizika. Aristotel (384-322. p.n.e.). Discipline koje su apstraktnije, kao matematika ili metafizika, u većoj su meri uređene, nepromenljive i nužne. Aristotel je očigledno smatrao da se ne samo metafizika, već i matematika, kao najapstraktnija od svih nauka, na jedan poseban način odnose prema drugim poljima saznanja kao što su fizika, astronomija, psihologija i biologija.

Al-Kindi (oko 813-873.). Najraniji metafizički rad na arapskom, kao i radovi o geometriji, astronomiji, aritmetici, muzici (razvijenoj po aritmetičkim principima), fizici, medicini, psihologiji, meteorologiji, i politici.

Albert Veliki (St. Albertus Magnus 1206-1280.). Po njemu metafizika tretira Boga kao prvo Biće, dok teologija tretira Boga kao objavljenog kroz veru.

Frensis Bekon (Francis Bacon 1561-1626.) U osnovu nauka on stavlja "prvu filozofiju", koja sadrži aksiome koji su zajednički za razne nauke, zatim zakone mišljenja i neke veoma opšte pojmove. Počev od te osnove, nauke se razvijaju u sledećem nizu: prirodna istorija, fizika, metafizika. Ova poslednja bi, budući da se bavi zakonima koji objedinjuju prirodu, mogla ostati izvan domašaja ljudskih moći.

Pjer Dijem (Pierre Duhem 1861-1916.). francuski filozof. On je verovao da metafizika može da izriče tvrdnje o stvarnosti. Smatrao je da se stvarnost može pojmiti preko pročišćenog aristotelizma.

Doroti Emet (Emmet Dorothy 1904). engleski filozof. Metafizika je najapstraktnija od svih disciplina, i njen je zadatak da izrazi koherentnost celokupnog iskustva, uključujući tu i sve naučne teorije. Jedan tip metafizike se bavi samo time, i u tu svrhu se služi analogijama koje su u izvesnom smislu samoočigledne. Drugi tip metafizike ima istu funkciju, ali pri tom pravi transcendentne reference koje izlaze iz okvira običnog iskustva. Oba tipa su usmerena ka vrednostima, a Emetova (sledeći Vajtheda) to usmerenje naziva "sudovima o značaju".

                                      

Narodi (koristi se i reč nacija od lat: nasci, što znači biti rođen) predstavljaju složene pojave na koje utiče zbir kulturnih, političkih i psiholoških činilaca.

Kulturno, narod je grupa ljudi koji su povezani zajedničkim jezikom, verom, istorijom i tradicijom, iako narod odlikuje kulturna raznolikost.

Politički, narod je grupa ljudi koji sebe doživljavaju kao prirodnu političku zajednicu. Iako se to obično izražava kroz želju za uspostavljanje ili očuvanje države, može takođe da dobije i oblik građanske svesti.

Psihološki, narod je grupa ljudi koje odlikuje međusobna odanost, odnosno privrženost u vidu patriotizma. Međutim, za tu povezanost nije uslov pripadnost narodu - i oni koji nemaju "nacionalni ponos" mogu smatrati da joj pripadaju.

Sa sociološkog
stanovišta, narod predstavlja globalnu društvenu zajednicu koja se javlja u robovlasništvu, u doba prerastanja krvno-srodničkih zajednica u više oblike udruživanja koji za svoju osnovu imaju prevashodno teritorijalnu povezanost svojih članova.

Ništa ili ništavilo (lat. nihil) je pojam koji opisuje odsustvo ili nepostojanje bilo čega. U filozofiji, ništa kao nebiće je pojmovno negiranje bića. Pojam ništavila ima primenu i u matematici, gde se označava nulom.

U filozofskom smislu, pojam ništa se prvi put javlja u Parmenidovoj izreci: "Biće jeste a nebiće nije". Za atomiste ništa označava prazninu. U Platonovom učenju o najvišim rodovima bića dokazuje se nužnost postojanja nebića (me on) kao suprotnosti obuhvaćene samim pojmom bitka (Sofist 258 a - 259 d). Tako za Platona, ništa kao nebiće, naznačuje različitost. Aristotel određuje nebitak kao pojmovnu suprotnost bitku tvrdeći: "bitak nije nebitak" (Met. IV, 3, 1105 b). Kao puka mogućnost, prvobitna materija se kod Platona i Plotina takođe javlja kao relativno ništa.

Ioann Duns Skot (1265-1308) je prvi uveo razlikovanje apsolutnog ništa (ništavilo) i relativnog ništa, kako bi pomirio iskaz "od ničega nastaje ništa" (lat: ex nihilo nihil fit) s teološkim shvatanjem da je Bog stvorio svet iz ničega (creatio ex nihilo). U Hegelovoj dijalektičkoj logici čisti bitak je usled svoje apstrakcije i neodređenosti identičan s čistim ništa. Pojam ništa ima značajnu ulogu u filozofiji egzistencije. Kod Hajdegera se ništa javlja kao "ništa bića", dok je kod Sartra ništa istovetno sa "bitkom za sebe", čoveka u pukoj egzistenciji svoje bačenosti u svet sebe.

Kineski filozof, Šenhui, upitan: »šta je ništavilo?» odgovara: »Ako kažeš da postoji onda sigurno pretpostavljaš obeležja čvrstoće i otpornosti, a ako kažeš da je to nešto što ne postoji, kakvu onda tražiš pomoć od tog pojma?«

Nacizam ili Nacional-socijalizam, (nem. Nationalsozialismus), odnosi se uglavnom na totalitarnu ideologiju i praksu Nacional-socijalističke nemačke radničke partije, (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei ili skraćeno NSDAP) pod vođstvom Adolfa Hitlera. Nacizmom se takođe naziva i politika koju je usvojila i sprovodila nemačka vlada u periodu od 1933 do 1945, period koji se u nemačkoj istoriji još naziva i Trećim Rajhom, a država Nacističkom Nemačkom.

Nemačka radnička partija (DAP) osnovana je 5. januara 1919.god, a u njenom osnivanju su učestovali Anton Dreksler i još šest članova. Hitler, koji je tada bio u činu kaplara, dobio je zadatak od nemačke obaveštajne službe da ispita aktivnost ove partije. Nakon što je impresionirao članove partije svojim govorničkim sposobnostima, Hitleru je ponuđeno članstvo u partiji koje je prihvatio u septembru 1919. i ubrzo je postao glavni čovek stranke zadužen za propagandno delovanje. Partija je 1. aprila 1920. preimenovana u Nacional-socijalističku nemačku radničku partiju, protivno Hitlerovom predlogu da se partija nazove Socijalno-revolucionarna partija. Hitler je 29. jula 1921. istisnuo Drekslera sa pozicije prvog čoveka u partiji.

Nacizam nije bio koncizna, teoretski utemeljena ideologija jedinstvenog pokreta već se zapravo radilo o kombinaciji različitih ideologija i grupa (uglavnom nemačkih), ujedinjenih u jedinstvenoj osudi Versajskog sporazuma koji je u posleratnoj Nemačkoj okarakterisan kao jevrejsko-komunistička zavera sa ciljem da se ponizi Nemačka. Zbog toga se sastojao od najrazličitijih političkih pozicija koje su osuđivale izdaju Nemačke i njen poraz u Prvom svetskom ratu, a koje su obuhvatale anti-parlamentarizam, etnički nacionalizam, rasizam, kolektivizam, nacističku eugeniku i antisemitizam. Kako je nacizam postajao dominantna ideologija u Nemačkoj, naročito nakon 1933.god., u praksi je sve više definisan kroz proglase Nacističke partije i njenog njenog vođe Adolfa Hitlera.

Izraz naci je izveden od prva dva sloga zvaničnog imena Nacional-socijalističke nemačke radničke partije na nemačkom jeziku. Pun naziv stranke na nemačkom jeziku je "Nazional Sozialistische Deutsche Arbeiter Partei". Članovi partije retko su između sebe koristili naziv nacista već su koristili zvaničan naziv nacionalsocijalista. Izraz nacista je imao pežorativno značenje i uglavnom su ga koristili protivnici pokreta, naročito na jugu Nemačke, a predstavljao je parodiju na izraz soci, uobičajen i pomalo ponižavajući izraz za pripadnike Socijal-demokratske partije Nemačke, glavnog političkog oponenta nacista pre njihovog dolaska na vlast. Kada je Hitler došao na vlast, izraz nacista je skoro u potpunosti nestao iz političkog i društvenog života u Nemačkoj, mada su ga još uvek koristili protivnici režima u Austriji.

Nacional-socijalistička filozofija pojavila se na političkoj sceni Nemačke u kritičnom periodu, nakon poraza u Prvom svetskom ratu i Versajskog sporazuma kojim je Nemačka, kao poražena strana u ratu, bila prinuđena da prihvati izuzetno stroge uslove kapitulacije. U vreme velike depresije i političke nestabilnosti nakon Prvog svetskog rata, dodatno je pogoršan položaj posleratne Nemačke. U to vreme rodila se i "legenda o ubodu u leđa" (nem. Dolchstosslegende) koju su lansirali nacional-socijalisti, a po kojoj je nemački ratni napor bio sabotiran od strane unutrašnjih elemenata, naročito Jevreja i da je "nedostatak patriotizma" bio direktan uzrok nemačkog poraza. Politički kriticizam bio je usmeren ka socijal-demokratama i ka vladi Vajmarske republike koja je bila optužena da je izdala zemlju. Teorija o "ubodu u leđa" imala je za posledicu to da je nemačko društvo očekivalo povećano iskazivanje nacionalne lojalnosti od strane nemačkih državljana stranog porekla, kao i porast anti-semitskih osećanja i podršku ideji "rešavanja jevrejskog pitanja" (Judenfrage) u vreme jačanja narodnog pokreta i želje za stvaranjem Velike Nemačke.

Iako je Hitler pristupio radničkoj partiji u septembru 1919.god., a objavio Majn Kampf (nem. Mein Kampf, u prevodu "Moja borba") 1925-1926.god, osnovne ideje nacional-socijalizma imale su svoje korene u više decenija starim idejama grupa i pojedinaca, među kojim je narodni pokret i njegov okultni pandan, Ariozofija, tajno društvo Tula.

Nacizam je savremen termin koji se odnosi na ideologiju Nacističke partije (1933.- 1945.). Na slobodnim izborima održanim 1932. god. u Vajmarskoj republici Nacional-socijalistička nemačka radnička partija postala je najjača parlamentarsna stranka, s obzirom da ni jedna druga politička stranka do tada nije imala toliku parlamentarnu većinu. Imenovanje Adolfa Hitlera za nemačkog kancelara 30. januara 1933.god. kao i dalje snaženje njegove diktature označilo je početak stvaranja Nacističke Nemačke. Tokom svoje prve godine provedene na vlasti, NSDAP je proglasila "Hiljadugodišnji rajh" - Tausendjähriges Reich ili "Treći rajh" - Drittes Reich, kao direktnog naslednika Svetog rimskog carstva i Nemačkog carstva. Nacional-socijalistički režim u Nemačkoj prestao je da postoji sa završetkom Drugog svetskog rata 1945.god., kada je partija proglašena za zločinačku organizaciju od strane pobedničkih sila. Kao takva, Nacional-socijalistička partija je zabranjena, a njenim pripadnicima je suđeno za učestvovanje u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti.

Nacizam je od 1945. god, kao politička ideologija, u Nemačkoj zakonom zabranjen. Zabrana se odnosi i na svaki oblik nacističke ikonografije i propagande. Uprkos tome, neonacizam nastavlja da postoji u Nemačkoj i drugim zemljama sveta. Nakon Drugog svetskog rada i holokausta, izraz nacista i simboli povezani sa nacizmom (kao što je kukasti krst, odnosno "svastika") stekli su izuzetno negativnu reputaciju u Evropi i Severnoj Americi. Nazvati nekog nacistom ili ukazati na njegove veze sa nacizmom smatra se uvredom.

Nacizam je ideologija koja se zasniva na verovanju u superiornost Arijevske rase, kao dela germanskih naroda. Tokom Hitlerove vladavine, nacisti su zagovarali uspostavljanje jake, centralizovane vlade pod kontrolom Firera (Vođe), tvrdeći da na taj način brane nemački narod, uključujući i Nemce izvan Nemačke, od komunizma i takozvane jevrejske zavere. Konačan cilj nacista bilo je stvaranje homogene, autarhične etničke države koja bi inkorporirala ideje pangermanizma.

Istoričari se često ne slažu oko glavnih ciljeva nacističke partije kao ni oko toga da li se nacizam može smatrati koherentnom ideologijom. Prvobitni nacional-socijalisti tvrdili su da ne postoji program koji bi ih sputavao kao i da je njihov cilj odbacivanje postojećeg pogleda na svet. Ipak, sa jačanjem Hitlerovog uticaja i njegovog uspona do najviše funkcije u partijskoj hijerarhiji i statusa partijske ikone, ono što se do tada smatralo nacističkom ideologijom pretvara se u ideologiju koja je diktirana isključivo Hitlerovim ličnim stavovima i interesima - ideologija i njen najviši predstavnik postali su nedeljivi u očima javnosti. Problem definisanja nacizma kao koherentne ideologije, osim snažnog Hitlerovog ličnog uticaja, dodatno otežava i činjenica da se istaknuti funkcioneri Nacističke partije nisu mogli složiti oko stvaranja univerzalne ideologije. Međutim, ukoliko se nacizmom može smatrati pogled na svet iznet u "Majn kampfu", onda je ovaj pogled na svet konzistentan i koherentan, a njegova glavna karakteristika predstavlja koncept istorije kao "rasne borbe"; Führerprinzip; anti-semitizam; stigmatizacija judeo-boljševizma i potreba za proširenjem "životnog prostora" na račun Sovjetskog saveza. Suštinska osnova nacizma je tvrdnja da je nemački narod napadnut i da mora da se ujedini, disciplinuje i da bude spreman na žrtve pod nacističkim vođstvom, kako bi odneo pobedu nad zločinačkom "Jevrejskom zaverom" da se pokori nemački narod.

Kako u širokoj javnosti, tako i među naučnim krugovima, nacizam se posmatra kao jedan od oblika fašizma. Debata se uglavnom vodi oko poređenja fašističkog pokreta uopšte i njegovog italijanskog prototipa, uključujući i fašizam u Nemačkoj. Ideja o odbacivanju svih prethodnih ideja i ideologija kao što je demokratija, liberalizam i naročito marksizam, otežava precizno definisanje ova dva pojma. Italijanski fašisti naginjali su ka verovanju da bi svi elementi društva morali biti ujedinjeni kroz korporativizam kako bi se formirala "organska država", što znači da ovi fašisti često nisu imali jasne stavove u vezi sa rasom, s obzirom na to da su samo država i nacija imali značaj.

Nasuprot italijanskom fašizmu, nemački nacizam je naglašavao princip Arijevske rase u tolikoj meri da je država postala samo jedan od instrumenata u ostvarivanju "prave sudbine" Arijevske rase. U raspravi među istoričarima, u kojoj se tvrdilo da su oba pokreta jedinstvena, mnogi su se složili da postoji mnogo jača, skoro porodična, sličnost između italijanskog i nemačkog fašističkog pokreta nego što postoji sličnost između evropskih demokratija i komunističkih država za vreme Hladnog rata. Takođe, ova dva fašistička pokreta mogu se porediti ne samo po zločinima za koje su odgovorni, već i po početnim političkim potezima. Može se povući paralela između Musolinijevog marša na Rim i neuspelog pokušaja državnog udara (Pivnički puč) koji je Hitler, nedugo zatim izveo u Minhenu.

Takođe, arijanizam nije bio popularna ideja među italijanima koji nisu bili nordijska rasa, ali je rasizam u Italiji bio veoma izražen, a genocid je sprovođen u koncentracionim logorima mnogo pre nego što se slično dogodilo i u Nemačkoj. Filozofija koja je pravila razliku između ova dva fašistička pokreta uglavnom se oslanjala na činjenicu da su oba pokreta nastala u različitim državama: kako italijanski kralj nije umro, za razliku od Nemačke u kojoj je Hitlerovom dolasku na vlast prethodila smrt Rajhsprezidenta, italijanski vođa Duče nije bio u mogućnosti da se domogne potpune vlasti kao što je to pošlo za rukom Hitleru, što je imalo za posledicu Musolinijevo svrgavanje sa vlasti.

Hitlerova politička uverenja, koja je izneo u knjizi Majn Kampf (Moja borba), 1925. godine, sastoje se od tri osnovna stava koja je dogmatski zastupao:

• koncept istorije kao "rasne borbe" pod uticajem socijalnog darvinizma;
  
• anti-semitizam i
  
• ideja da Nemačka mora da osvoji "životni prostor" - Lebensraum od Rusije.
  

Hitlerov anti-semitizam, zajedno sa njegovim anti-komunizmom, stvorio je plodno tle za razvoj teorije zavere ili judeo-boljševizma.

Svoje stavove Hitler je počeo da formira još za vreme svog boravka u Beču od 1907 do 1913.god. Posmatrajući društvene prilike u Beču, Hitler je došao do zaključka da postoji rasna, religijska i kulturna hijerarhija i da se na njenom vrhu nalazi Arijevska rasa kao apsolutno superiorna, dok se Jevreji i Romi nalaze na njenom dnu.

O politici Austro-ugarskog carstva po kojoj se državljanstvo sticalo rođenjem, Hitler je imao neodređen stav. Smatrao je da je raznovrsnost nacija oslabila carstvo i da je dovela do nesloge. Takođe, video je demokratiju kao destabilizacioni faktor zato što je stavljala vlast u ruke etničkih manjina, koje su, kako je tvrdio "slabile i destabilizovale" carstvo deleći se među sobom.

Na Hitlerovu političku misao veliki uticaj je imao Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija 1917.god, zbog čega ju je znatno modifikovao u periodu između 1920 i 1923.god, da bi je zatim definitivno uobličio u Majn Kampfu.

Hitler je osnovao nacističku državu utemeljenu na rasno definisanom "nemačkom narodu" i principijelno je odbacio ideju njegovog sputavanja granicama nacionalizma koji je samo predstavljao sredstvo za postizanje apsolutne suprematije. U skladu sa tim, njegov nacionalizam i hiper-nacionalizam je tolerisan u cilju postizanja svetske dominacije Nemačko-arijevske rase - Volksgemeinschaft. Ova ideja predstavlja osnovni koncept Majn Kampfa i promovisana je motom Ein Volk, ein Reich, ein Führer (jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa). Nacistički odnos između naroda i države nazvan je "narodna zajednica" (Volksgemeinschaft), čime su definisane društvene obaveze građana na službu Rajhu.

U nazivu nacional-socijalističke ideologije, pojam "nacional" izvire iz odnosa građana i nacije, dok je pojam "socijalizam" ponovo oživljen u značenju opšte obaveze pojedinaca prema nemačkom narodu. U praksi, nacisti su isticali da je njihov cilj stvaranje "nacionalne države" kao temelja i otelotvorenja zajedničke volje nemačkog naroda, ujedinjenog u Volksgemeinschaft - narodnoj zajednici kao idealnom i praktičnom instrumentu vladanja.

Nacistička misao se u velikoj meri oslanjala na militarističko verovanje da velike nacije postaju još snažnije zahvaljujući vojnoj sili koja održava red i koja se "prirodno" razvija i jača u "racionalnim, civilizovanim kulturama". Nacistička partija se u svom delovanju oslanjala na nemačke nacionaliste i nacionalni ponos, koristeći iredentistička i revanšistička osećanja kao i averziju prema različitim aspektima modernog mišljenja.

Mnogi etnički Nemci osećali su duboku posvećenost cilju stvaranja Velike Nemačke koje je podrazumevalo prisajedinjenje Austrije Nemačkoj,sa ili bez primene vojne sile.

Na inicijativu Nacističke partije, započeo je bojkot jevrejskih radnji. Jevrejske radnje u Berlinu bile su od 1. aprila 1933.god. obeležene žutom Davidovom zvezdom sa obaveznim natpisom na izlogu: "Nemci, odbranite sebe, ne kupujte od Jevreja!"

Nacionalizam. Slika Ežena Delakroa (1978.- 1863.) "Sloboda vodi narod" na kojoj se odaje čast francuskoj Julskoj revolucije 1830, generalno je prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka i predstavlja likovni izraz francuskog nacionalizma. Nacionalizam u suštini predstavlja rodoljublje (patriotizam), ljubav prema svom narodu. Međutim, o nacionalizmu postoje i drugačija mišljenja. Svoj stav o nacionalizmu je najbolje iskazao Oskar Vajld (Oscar Fingal O'Flahertie Wills Wilde, 18541900, irski pesnik), rekavši da je "rodoljublje (patriotizam) poslednje utočiste hulja".


Nacionalizam, u širem smislu, je privrženost vlastitoj naciji i njenim interesima, pri čemu se zanemaruju interesi drugih nacija. Pojam se takođe odnosi na doktrinu ili politički pokret prema kojoj nacija (definisana u okvirima etničke pripadnosti ili nacionalne kulture) ima pravo da konstituiše nezavisnu, suverenu ili autonomnu političku zajednicu, baziranu na zajedničkoj istoriji i sudbini. U svojim ekstremnim oblicima, fašizam zagovara autoritativnu državu sa ograničenim individualnim pravima građana, a nacionalsocijalizam zagovara pored toga i antisemitizam, superiornost arijevske rase i militarizam.

Smatra se da je nacionalizam nastao kao pojava s početka XIX veka sa pojavom romantizma u umetnosti i književnosti i kao odgovor na univerzalnost renesanse i humanizma. Pre pojave nacionalizma, kriterijum za razlikovanje među ljudima je uglavnom bila religija, a od početka XVI veka do Napoleonovih ratova dolazi do formiranja jedinstvenih jezika, tradicije se međusobno mešaju, stvarajući veće grupe ljudi iste kulture. Ovo vremenom dovodi do stvaranja nacija, tj. velikih grupa ljudi koji govore istim jezikom, koji su iste vere i imaju sličnu tradiciju. Na tim osnovama su do Berlinskog kongresa, 1878. Godine, stvorene su sve veće nacionalne države.

Nacionalizam je doveo do pojave nacionalnih država, čije su granice definisane jezičkim ili kulturološkim granicama, a ne osvojenim teritorijama, kao što je to bio slučaj ranije. Ovaj fenomen doveo je u XIX veku do velikog talasa promena karte Evrope. Među novonastalim, nacionalnim državama su Nemačka i Italija koje su ubrzo postale svetske velesile.

Nacionalizam je složen pojam koji obuhvata različite nivoe nacionalne svesti. U osnovi je to snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji, dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja, nacionalni ponos i strasno zalaganje za nacionalni prosperitet.

Razvijeni pojam nacionalizma podrazumeva političku ideologiju, sistem vrednosti, predstava, načela, stavova, predrasuda i stereotipa, koje čini romantičarski kult naciona i nacionalne države, oko kojeg se ispredaju mitovi i legende koje se odnose na idealizovani nacionalni karakter i mistifikovanu nacionalnu istoriju.

Osnovna socijalno-psihološka funkcija nacionalizma je formiranje i učvršćivanje nacionalnog identiteta, kao i buđenje i jačanje nacionalne svesti radi homogenizacije nacije i učvršćivanja nacionalne države.

Suprotno, ekstremni slučajevi nacionalizma odnosno negativni sentiment u odnosu na pozitivni, vode ka šovinizmu.

                                              

Paradoks se pojavljuje kada skup očigledno nepobitnih premisa, daje neprihvatljive ili protivrečne konkluzije. Rešavanje paradoksa je dovelo do poboljšanja nekih nauka kao što su filozofija i matematika (na primer Rusellov paradoks o teoriji skupova doveo je do poboljšanja teorije skupova u matematici).

Etimologija reči "paradoks" datira još od rane renesanse. Prvi oblici ove reči se mogu naći u latinskom paradoxum i sličnoj grčkoj reči paradoxon. Reč je sastavljena od predloga "prema tome" i imenice "doxa", što znači "ono što se dobiva". U Srednjem veku je za isti pojam korišćena i reč insolubilia.

Pesimizam
je mračno shvatanje i gledanje, filosofsko učenje po kome je ovaj svet i sve u njemu najgore što može biti, sva stvarnost nevredna i besmislena, poricanje volje za život, predavanje rezignaciji ili hrabrosti bez iluzija. U filosofiji su njegovi tipični predstavnici Šopenhauer i Hartman; u poeziji Bajron, Lermontov, u religiji je zastupljen u budizmu

Psihoterapijska praksa je pokazala da postoje osobe čije je životno "veruju" stalno dostizanje zadovoljstva i uživanja u tom stanju. Seksualno funkcionisanje i ponašanje je kod takvih osoba često toliko vrednovano da se poklapa sa samom suštinom njihovog postojanja, pa zapadaju u različita intenzivna stanja straha i poremećaje raspoloženja kada u tom pogledu stvari krenu putem koji se ne želi.

Postojanje ili bitisanje odnosno egzistencija (od lat: ex-istere - biti postavljen vani) predstavlja centralno pitanje filozofije ("Šta postoji?"). Najčešće se definiše u odnosu prema esenciji. Posebna rasprava u filozofiji tiče se dokazivanja postojanja sebe, odnosno odrednice samog postojanja, a u filozofiji religije postojanja Boga.

Srednjovekovnom filozofijom je dominirala rasprava o odnosu biti (esencije) i bitisanja (egzistencije), pri čemu je najčešće egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Bitisanje se poimalo kao ostvarena bit (esencija) neke stvari.

U novijoj filozofiji egzistencije, ovaj odnos se obrće pa esencije nema bez egzistencije kao uslova. Kod Hajdegera i Sartra, egzistencija je svojstvo individualnog, neponovljivog ljudskog bića, a ne svojstvo stvari.

Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. Obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.

Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je "ispravno". U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća većina, ono što je logično, ili što zalazi u nadprirodno, mistično.

Hans Kelsen
(1881 – 1973), profesor državnog i upravnog prava na Bečkom univerzitetu dvadesetih godina prošlog veka) pravdi ne pridaju neki veći značaj, iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja, zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina: ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja "pravedno" u datom trenutku, nemoguće je odrediti, jer pravda nije racionalna kategorija, odnosno ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri.

Po Aristotelu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.

Komutativna ili korektivna pravda počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju sledi odgovarajuće protivčinjenje, dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.

Prostor je ono u čemu se materija fizički prostire.. Fizički prostor se obično smatra trodimenzionalnim, dok savremeni fizičari uzimaju vreme kao četvrtu dimenziju, koja zajedno sa tri dimenzije prostora čini kontinuum prostor-vreme.

U filozofiji, prostor se često određuje kao "ono u čemu se sve nalazi" ili, potpuno suprotno, kao "ono u čemu se ništa ne nalazi". U matematici, prostor može imati značenje ograničene površine ili zapremine.

Pokušaj da se prostor pozitivno odredi, potiče od Parmenida iz Eleje (grč. Παρμενίδης ὁ
Ἐλεάτης, 515.- 450. st. e.) koji je bio rani grčki
filozof, rodom iz Eleje, i pravi osnivač tzv. elejske škole. Za Parmenida punoća znači ujedno i telesnost, biće i um. Nasuprot punom može se pretpostaviti prazno koje je ništa, nebiće kojem pripada samo prividni (čulni, empirijski) realitet. Aristotelovo shvatanje prostora umnogome je blisko elejskom. Prema zajedničkim shvatanjima ljudi, praznina jeste prostor u kojem ne postoji nikakvo telo i pošto oni smatraju da bitak ima samo ono što je telesno, to nazivaju praznim prostorom ono u čemu se ne nalazi apsolutno ništa.  

Za Platona je prostor neograničeno nebiće iz kojeg se putem matematičkog umnog oblikovanja stvara čulni svet, odnosno svet pojava. U novoplatonizmu, prostor je takođe nebiće ali i nužan uslov pojavnog mnoštva, raznolikosti i čulnih stvari.

U novovekovnoj filozofiji, Dekart Rene (Descartes René, 1596-1650), izjednačuje prostor i telo (slično Elejcima), ali odvaja prostiranje od mišljenja, materijalnu od duhovne supstancije. Baruh Spinoza (Baruch Spinoza, 1632-1677) prostiranje i mišljenje ne smatra supstancijama već atributima, pa se apsolutna supstancija pojavljuje s jedne strane kao prostorna (telesna), a s druge kao misaona (umna).

Isak Njutn (Isaac Newton, 1643-1727.) engleski filozof je uveo pojam apsolutnog prostora koji "bez relacija prema spoljašnjim stvarima ostaje uvek isti i nepokretan". Njutn je verovao da apsolutni prostor ima svoj sopstveni realitet koji nikako ne zavisi od nebeskih tela u njemu smeštenih, već je pretpostavka postojanja i kretanja tela.

Imanuel Kant (Immanuel Kant, 1724 –1804,), nemački filozof, definiše prostor pomirujući pretpostavke njutnovske fizike i pokušavajući da izbegne metafizičke kontroverze o njegovom ontološkom statusu, navodeći da je "prostor nužna predstava a priori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja. Nikada se ne može stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo može zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti." Prostor se, dakle, smatra kao uslov mogućnosti spoljašnjih pojava, a ne kao odredba koja od njih zavisi, te je, dakle, jedna predstava a priori koja nužnim načinom čini osnov spoljašnjih pojava.  

Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770 –1831) nemački filozof, tvrdi da je prostor "prvo ili neposredno određenje prirode" - "prosta forma, tj. apstrakcija, i to apstrakcija neposredne spoljašnjosti". Priroda se ne može odrediti drugačije osim kao ono što se samo po sebi prostire, a ta odredba je apstraktna, tj. prva i nedovoljna za spoznaju same prirode.

Prostor u fizici . Tri moguće geometrije prostora: eliptična, hiperbolična i euklidska. U eliptičnoj geometriji, na površini sfere nema paralelnih linije.

Najraniji pokušaj stvaranja apsolutnog geometrijskog sistema prostora napravio je grčki matematičar Euklid. Pomoću aksioma, definicija i postulata odredio je osnovne geometrijske oblike: tačku, pravu, ravan. On izlaže temeljne principe geometrije, od kojih je, zbog svoje složenosti i eksperimentalne neproverljivosti, najviše rasprava izazvao peti postulat, koji glasi: "Ako prava, koja seče dve prave, sa njima na istoj strani zaklapa uglove koji su manji od dva prava ugla, ove dve prave se imaju, produžene u beskonačnost, seći na onoj strani na kojoj se nalaze uglovi koji su manji od dva prava ugla". – Euklidovi Elementi, Peti postulat.

Savremeni fizičari su u euklidovskoj geometriji otkrili brojne nedostatke. Naime, euklidovska geometrija dovoljno dobro opisuje osobine prostora unutar granica neposrednog iskustva, ali u širim okvirima Euklidovi elementi ne odgovaraju zahtevima moderne nauke. Ruski matematičar Lobačevski (Nikolaj Ivanovič Lobačevski, 1793-1856,
Nižnji Novogorod) je dokazao da se može zamisliti prostor u kome više paralelnih linija prolazi kroz istu tačku, čime su stvoreni teorijski osnovi za neeuklidsku geometriju. Na osnovu podataka da brzina svetlosti ne zavisi od brzine kretanja izvora svetlosti, nastale su takozvane Lorencove transformacije, koje su postale jedan od stubova specijalne teorije relativnosti.

Prema teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna, prostor i vreme nisu međusobno izolovani niti nezavisni, a fizička zbivanja mogućna su samo u četvorodimenzionalnom kontinuumu prostor-vreme. Ajnštajn je pokazao da je i sama sila teže naročiti vid prostora. U blizini velikih kosmičkih masa prostor je zakrivljen, te bitno utiče na kretanje tela u njegovoj neposrednoj okolini. Van radijusa tih masa prostor je ravan, a pravci kretanja pravolinijski. Geometrija prostora je u tesnoj zavisnosti od gravitacionog polja. Pokazalo se da prava linija nije najkraće rastojanje između dve tačke. Umesto Njutnovog apsolutnog prostora i vremena koji su odvojeni od sveta i materije, stvoren je model zakrivljenog relativnog kontinuuma prostor-vreme. Po teoriji relativiteta, prostor se sastoji od četiri dimenzije, od kojih je jedna vreme. Vreme se posmatra kao osobina prostora ili njegova četvrta dimenzija.


 
Razum je sposobnost razboritog (logičkog, kritičkog) mišljenja, poimanja i rasuđivanja. Razum takođe označava više kognitivne funkcije ljudskog uma. U psihološkom smislu "razumski" (racionalni) doživljaji se često suprotstavljaju "iracionalnima" (nagonima, osećanjima, težnjama).

Tokom dužeg vremena se odnos razuma i uma različito određivao. U starogrčkoj filozofiji se nije pravila stroga razlika između uma i razuma. Razlikovanje razuma od uma vuče svoj koren iz Aristotelovog razlikovanja nus pathetikos i nus poietikos. U srednjovekovnoj filozofiji, Toma Akvinski, razlikuje um (lat. intelekt) kojim se neposredno (intuitivno) saznaje istina, i razum (racio) koji zaobilazno (diskurzivno) dolazi do istine.

Artur Šopenhauer (Arthur Schopenhauer; 1788 –1860), nemački
filozof, razumom naziva "sposobnost povezivanja intuitivnih predstava saglasno principu dovoljnog razloga", a umom "sposobnost formiranja apstraktnih pojmova i njihovog kombinovanja u rasuđivanju i umovanju".

Kant uvodi hijerarhiju "saznajnih moći", razlikujući razum (nem. Verstand), kao užu spoznajnu moć, i um (nem. Vernunft), kao širu i višu, koja u sebi pored čulnosti obuhvata i razum i stvaranje ideja. Sve naše saznanje počinje čulima, prelazi od njih na razum i završava se umom. Za Kanta, razum čine apriorne funkcije kojima se čulni utisci pretvaraju u predmete iskustva, pojmove i sudove, dok je um ravan direktivnih ideja, najviše jedinstvo misaone djelatnosti.

Hegel razum postavlja na najnižu tačku lestvice, u sferu apstraktne određenosti, u sferu "konačnog", pa mu je razumska logika ona koja se izgrađuje u nepremostivoj odvojenosti (apstrakciji) subjekta od objekta i kojoj je neprotivrečnost njenih fiksiranih formi osnovno merilo istinitosti.

                                                          

                                  

Subjektivizam je gledište prema kojem je materijalni svet samo naša subjektivna predstava, bez vlastitog ontološkog utemeljenja. U teoriji
saznanja, subjektivizam je shvatanje da je svako saznanje subjektivno i da nema apsolutnih vrednosti, već su sve moralne i estetske vrednosti proizvoljne, relativne, odnosno potpuno subjektivne. U psihologiji i socijalnom radu, subjektivizmom se naziva sklonost stručnjaka da sve prosuđuje i ocenjuje isključivo sa svog ličnog, subjektivnog stanovišta.

Samoostvarenje (ili sebeostvarenje) je osnovni pojam teorije ličnosti koji se odnosi na pretpostavljenu univerzalnu, urođenu i spontanu težnju za uspostavljanjem, aktualizacijom i razvojem, sopstvenih suštinskih mogućnosti. To je aktivna težnja za zdravljem, impuls usmeren ka rastu, odnosno ostvarivanju ljudskih potencijala. Takođe je istovremeno i sâm cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti, u kojem nema agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti. To je stanje, pozitivno određeno, podrazumeva prihvatanje i ispoljavanje unutrašnjeg Ja, odnosno postizanje potpunog razvoja ličnih potencijala. Prema Maslovu, ovo je osnovni ljudski motiv. U Jungovoj psihologiji samoaktualizacija je drugi naziv za individualizaciju koja znači samosvest.

Sloboda (grč. ἐλευθερία; lat. libertas) se odnosi, u najopštijem smislu, na tvrdnju "biti slobodan" (nesputan, nezarobljen) i označava stanje u kojem subjekt može delovati bez prisile i zabrane. Francuski filozofi su smatrali da je stanje slobode prirođeno čoveku zbog činjenice da poseduje dušu i svest.

Društvena teorija najčešće razlikuje dve vrste slobode: negativna tj. "sloboda od" i pozitivna tj. "sloboda za". Prva je sloboda u smislu autonomije, što znači biti slobodan i nezavisan od svakog spoljašnjeg uticaja i prisile. Druga sloboda je u smislu participacije tj. učestvovanja.

Svođenje problema slobode na problem pojedinačne individualne slobode, sadrži pretpostavku da u samom pojmu društva ne može biti sadržana sloboda, pa je pojedinac mora izboriti protiv društva, a ne pomoću njega.

Stoicizam je pravac antičke filozofije popularan od IV do II veka p.n.e, posebno među obrazovanom elitom antičke Grčke i Rimskog carstva. Stoicizam je izveden iz kinizma i deli se na staru, srednju i novu stoičku školu.

Osnivač ovog pravca je grčki filozof Zenon (333-264. pne.), iz današnje Larnake. Ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije.

Stoici su se organizovali u Atini oko 310. p.n.e. i objasnili kako je svet satkan u skladu sa zakonima logike, fizike i etike. Tvrdili su da svetom vlada logos (svetski um, sudbina) i zbog toga je sve određeno. Centralni problem kojim su se bavili je etika, koja je najpoznatiji problem i u modernom vremenu.

Osnovni moto stoika je "život u skladu s prirodom". Mudar čovek živi u skladu s prirodom i sopstvenim razumom, jer tako postiže mir duše. Najznačajnije vrline su razumnost, pravednost i umerenost. Smatrali su da čovek treba da se suprotstavlja impulsima koje stvaraju ljubav, strast, mržnja, strah, bol itd. Poznata je stoička izreka da je "blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima".

Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima.

Stoičku školu zabranio je 529. godine vladar Justinijan, sa obrazloženjem da potiče iz paganizma i da nije u skladu sa hrišćanstvom.

Svest je u najopštijem značenju: sveukupnost vlastitih psihičkih doživljaja (oseti, opažaji, sećanja, mišljenje, predstave, asocijacije, osećanja, potrebe i sl.) koje smo u stanju neposredno da opazimo introspekcijom i relativno jasno opišemo ili na drugi način izrazimo. U sociologiji, svest je sistem uverenja, predstava, stavova, vrednosti i znanja, nastao pod uticajem tradicije i sociokulturnih činilaca, koji pripada jednom kolektivu, društvu ili društvenom sloju (društvena svest, klasna svest, nacionalna svest). Definiše se i kao realnost psihičkog koja obuhvata sadržaj čulnih podataka i percepcija.

Savest je ljudskoj prirodi inherentna sposobnost ili u teologiji od Boga dat dar moralnog prosuđivanja vlastitih postupaka i misli. Prema psihološkom i psihoanalitičkom tumačenju, to je sistem internalizovanih moralnih vrednosti i pravila o tome šta je dobro ili zlo, dozvoljeno ili zabranjeno, moralno ili nemoralno. Formira se tokom procesa socijalizacije identifikacijom sa najvažnijim osobama iz okoline, posebno sa roditeljima. Najvažnija funkcija Super-ega (savesti) je kontrola destruktivnih i neprihvatljivih težnji, odnosno sprečavanje da dopru do Ega. Po psihoanalizi, Superego je kontrolor Ega, "unutrašnji sudija" koji osuđuje, preti i svirepo kažnjava Ego, baš kao što su to roditelji ranije činili svom detetu.

Sekularizam je pokret koji se zalaže za odvajanje i umanjivanje značaja religije u javnom životu. Poznat je i pod nazivom svetovnost. Zalaže se za odvajanje Crkve od države, te slobodu mišljenja.

Termin "sekularizam" uveo je 1846. godine engleski filozof Džordž Džejkob Holiok (George Jacob Holyoake, 1817-1906). On se protivi uspostavljanju državne religije ili favoriziranju jedne naspram drugih religija.

Sinergija ( Synergy ). U osnovnom značenju odnosi se na princip da je celina nešto veće i drugačije od zbira svojih delova ili, kada je reč o srašćivanju podsistema u veći sistem, da se totalitetu sraslosti pripisuje ekstra bonus. Iako je termin prvobitno bio specifično biološki, on je dobio i šire značenje, na primer u poslovnom svetu, gde se ekstra bonus javlja na nivou integrisanih korporacija. Strogo govoreći, međutim, sinergije nisu uvek od koristi, jer u nekim slučajevima srašćivanje dovodi do problema koji ometaju totalitet i umanjuju njegovu efikasnost.

                                                                                                              

Šovinizam je pojava međunacionalne mržnje. Do šovinizma najčešće dolazi usled osećaja nadmoći ili uzvišenosti jedne nacije nad ostalim nacijama ili osećaja ugroženosti jedne nacije od strane drugih nacija.

                                                                                                                                                              

Teorija, u filozofiji, predstavlja apstraktno, uopšteno znanje o nekom problemu koje je rezultat traganja za istinom. U empirijskim naukama, sistem međusobno povezanih i usklađenih tvrdnji koji nastaje sažimanjem i generalizacijom nizova parcijalnih empirijskih nalaza, kao i smisaonom integracijom većeg broja proverenih činjenica, hipoteza i zakona koji se odnose na jednu oblast stvarnosti.

Teorija saznanja (epistemologija ili gnoseologija) je oblast filozofije koja istražuje mogućnosti, korene nastanka i krajnje domete ljudskog saznanja. Iako pokušaji razvoja odgovarajuće teorije saznanja potiču još iz Antike i Platonove filozofije, epistemologija je zvanično počela da dominira Zapadnom filozofskom mišlju tek od Dekarta i Loka, kao posledica rasprava između racionalista i empirista o važnosti koncepata »a priori« i »a posteriori« prilikom sticanja saznanja o nečemu. Savremeni postmoderni mislioci, uključujući mnoge feminističke filozofe, su postavili, ili predložili kontekstualizaciju saznanja kao deo intersubjektivnog procesa.

Epsitemološki (saznajni) pravci se razlikuju u zavisnosti od izvora saznanja. Tu spadaju

• racionalizam
  
• iracionalizam
  
• empirizam
  
• senzualizam
  
• kriticizam
  
• intuicionizam
  
• dogmatizam
  
• skepticizam
  

Gnoseologija kao filozofska disciplina, raspravlja o spoznajnim izvorima, obimu, pretpostavkama, granicama, kriterijumima i objektivnoj vrednosti spoznaje.

                                                                                                                                                              

Um je ljudska sposobnost mišljenja, poimanja, razumevanja i umeća. U širem značenju, um je skup ljudskih duhovnih moći, pa čak i prevazilazi isključivo ljudsku sposobnost. Um konstituiše poredak stvari u svetu.

U običnom govoru um je sinonim za mudrost, pa se za mudrog čoveka kaže da je uman. Um se takođe smatra odlikom mentalno zdravog čoveka, koja ga razlikuje od mentalno obolelog, za koga se kaže da je "poremetio umom" ili "sišao sa uma".

Starogrčki filozofi ne razlikuju duh od uma, ni um od razuma. Antička filozofija ne određuje um kao poseban pojam, već za ovu ljudsku sposobnost upotrebljava reči: razboritost, pamet, mišljenje, poimanje. Kao bitan filozofski pojam izdvaja se nus, koji osim uma znači i duh. Pojam logos sjedinjuje značenje uma sa govorom, odnosno logičkom manifestacijom. Logos je um koji se iskazuje, saopštava, otkriva se kao istina. Grčki filozofi su, gotovo bez izuzetka, pretpostavljali da je svet (kosmos) u svojim osnovama uman (noetičan), da ljudski um proizilazi iz tog iskonskog uma, i da je refleksija (povratni tok) vraćanje uma svom iskonu.

U srednjovekovnoj filozofiji intelekt (lat. intellectus) najčešće se shvata kao viša, a racio (lat. ratio) kao niža spoznajna moć. Toma Akvinski (Toma Akvinski, 1225.-1274), italijanski teolog i filozof, pravi razliku između uma (intelekta) kojim se neposredno (intuitivno) saznaje istina, i razuma (racia) koji zaobilazno (diskurzivno) dolazi do istine.

Džon Lok (John Locke, 1632 — 1704), engleski
filozof, svojevremeno beleži da "reč um ima u engleskom jeziku različita značenja koja katkad označavaju istinite i jasne principe, katkad opet jasne i verodostojne zaključke izvedene iz tih principa, a ponekad uzrok, naročito finalni uzrok". On sam pravi određenu razliku između razuma i uma: "razum se ne uči umnosti pomoću silogističkih pravila, nego ima urođenu sposobnost da spozna saglasnost ili nesaglasnost svojih ideja", a ta "urođena sposobnost" je um ili duh, "dar božji ljudima".

Lok napominje da će upotrebljavati reč um u značenju čovekove sposobnosti, po kojoj se čovek razlikuje od životinja, i po kojoj ih "očigledno jako nadvisuje".

Kant u filozofiji pravi jasnu i nedvosmislenu razliku između uma (nem. Vernunft) i razuma (nem. Verstand). Um je šira i viša, a razum uža i niža spoznajna moć. Razum analizira i sređuje čulima dobijenu građu, a um uz pomoć svojih ideja unosi više jedinstvo u razumski sređene pojmove. Um se nikad ne odnosi neposredno na iskustvo, nego na razum, pridajući njegovim spoznajama više jedinstvo uma. Razum je saznajna moć koja osnovne stavove upotrebljava u granicama mogućeg iskustva, postižući pouzdano znanje o svetu. Um je, pak, saznajna moć koja osnovne stavove primenjuje izvan granica mogućeg iskustva, tj. na stvari po sebi. Ljudski um uznemiruju pitanja o koja on ne može da se ogluši, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja on ipak ne može da reši, jer ona premašuju svaku moć ljudskog uma. Ljudski um polazi od osnovnih stavova čija je primena u toku iskustva neophodna i u isto vreme njime dovoljno dokazana.

Za Kanta, um je ljudska saznajna, vrednosno-procenjivačka i svrhotvorna moć. Um je osnovno sredstvo metafizike, pa ograničenost njegove saznajne moći čini da metafizika nikada ne može postati potpuno pouzdana nauka o onome što po sebi jest.

Kant razlikuje čisti, praktični i spekulativni um.

Čisti um označava onu stranu uma koja shvata principe a priori, odnosno principe koji su opšti i nužni ali ne zavise od iskustva nego omogućuju da iskustvo dobije neko određeno značenje i smisao. Čisti um je onaj um koji sadrži principe na osnovu kojih se nešto može saznati potpuno a priori.

Praktični um sadrži opšte i nužne principe ljudskog moralnog delovanja ili ljudske volje. Praktični um nije ništa drugo do praktična upotreba čistoga uma, naročito s obzirom na ideje o Bogu, besmrtnosti, uzročnosti i slobodi.

Čisti um ne spoznaje i ne uviđa na pouzdan način mogućnost Boga i besmrtnosti, ali njegova praktična upotreba ("praktični um") može i mora pretpostavljati njihovu mogućnost.

Spekulativni um je izraz koji Kant koristi za onu stranu čistog uma koja obuhvata ideje o Bogu i besmrtnosti, a koja, tvrdeći da na pouzdan način zna za postojanje Boga i besmrtnosti, prevazilazi granice mogućeg iskustva i na taj način i granice svoje legitimne saznajne upotrebe.

Hegel takođe prihvata razlikovanje uma i razuma, koje je nakon Kanta postalo široko prihvaćeno. Razum je spoznajna moć kojom umrtvljujemo stvarnost raščlanjujući je na delove i fiksirajući te delove u njihovoj izolovanosti i apstraktnosti. Um ostvaruje konkretno jedinstvo ograničenih razumskih odredaba u njihovom dijalektičkom suprotstavljanju. Hegel ne smatra da je um, prvenstveno, ljudsko svojstvo, već svoju viziju uma razvija polazeći od sledećeg načela: "Sve što je umno, to je stvarno; a što je stvarno, to je umno."

Za Hegela, um postaje jedinstvo svih suprotnosti, "po sebi i za sebe bivstvujuća istina", duh u religioznom i u filozofskom značenju.

                                                                                                                                                                      


 
Večnost (gr. αιωνις, lat. aeternus) može značiti apsolutnu bezvremenost ili beskonačno trajanje u vremenu bez početka i kraja, što čini razliku između bezvremene (intemporalne) i vremene (temporalne) večnosti.

Večnost u filozofiji. Bezvremeno poimanje večnosti je karakteristično za tradicionalnu filozofiju. Večnost je nepromenljiva, nepokretna i uvek samoj sebi identična sadašnjost.    Reč večno nezgodan je izraz, jer mi pri tom odmah mislimo na vreme, uplićemo u njega prošlost i budućnost kao u neko beskonačno dugo vreme; međutim, reč je o tome da ovo večno jeste ono što je jednako sa samim sobom, čisto sadašnje, da u njega ne ulazi predstava vremena. Ono jeste - postajanje i prestajanje je isključeno.  

Večnost u religiji – Uroboros, simbol večnog vraćanja. U hrišćanstvu, večnost se shvata i kao krajnji cilj bitisanja tvorevine i kretanja vremena. Večnost je "zaustavljanje kretanja" kroz prevazilaženje vremena na njegovom kraju. Origena smatra da je stabilnost kretanja data istovremeno sa dovođenjem stvari u postojanje. Vremensko kretanje nema putanju kruga, nego ima smisao u večnosti stabilnog postojanja koje želi Bog. Za svece, večnost znači "stalnost u svetosti". Za hrišćane večnost nije prost produžetak egzistencije, nego cilj njihovog bitisanja, život večni. "Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni". (Jn. 4,14)

Srpski patrijarh Pavle je pojam večnosti objasnio na sledeći način: kada kažete sad taj trenutak je već prošao, pre nekoliko nemerljivo kratkih vremenskih trenutaka, zatim pre nekoliko sekundi itd. Večnost bi trebala da bude večno sad. U večnosti vreme ne prolazi tako da je večnost "večna sadašnjost".

Večnost kao svojstvo Boga. Večnost se smatra svojstvom Boga (Rim. 1,20), koji vlada tvorevinom i vremenom (χρονος). On je postojao pre tvorevine (Ps. 102; Jn. 17,24; Ef. 1,4) i postoji posle sveta (Otkr. 21,1).

Vreme (lat. tempus; grč. χρόνος) je jedan od osnovnih pojmova u religiji, filozofiji i nauci. Vreme se često opisuje kao linearni kontinuum, nepovratni sled koji se proteže prema nazad (u prošlost) i prema napred (u budućnost). Zavisno od teorijskog okvira, ovaj sled se shvata kao beskonačan ili kao konačan.

Vreme u filozofiji. Vreme je dimenzija sleda bića jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja, za razliku od prostora kao dimenzije koja omogućuje opstanak bića jednoga pored drugog.

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije. Aristotel je poimao vreme kao deljivi kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koji se ne može svesti na promenu i kretanje i kao broj koji se broji - sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz. Aristotel definiše vreme kao "broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije". Ovaj pojam vremena ostaje merodavan vekovima sve do Njutonove teorije »apsolutnog vremena«.

Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin Aurelije sledećim, često citiranim rečima: "Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam". Avgustin je istakao da je vreme u neposrednom odnosu prema ljudskom vremenskom doživljaju: ono nije naprosto tok trenutaka, već i nešto subjektivno, pošto je duša svojim doživljajem sadašnjosti ujedinjena s budućnošću i prošlošću. Aurelije Avgustin (354 - 430), Ispovesti.

Blez Paskal je vreme ubrajao u "jednostavne reči" (fr. mots primitivs) koje se ne mogu i koje i ne treba pokušavati definisati: Ko bi je (reč vreme) mogao definisati? I zašto preduzimati tako nešto, pošto svi ljudi shvataju ono što se hoće reći kad se govori o vremenu?  

Imanuel Kant vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant je tvrdio da vreme ima "empirijski realitet", ali istovremeno i "transcendentalni idealitet", jer se vreme kao i prostor ne može neposredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva. Kant je smatrao da je vreme "čista forma opažaja" koja se nalazi u ljudskom subjektu. Materijal čula čovek uvek prima u formi prostora (formi "spoljašnjeg" čula) i u formi vremena (formi "unutrašnjeg" čula). Sva saznanja imaju "apriornost" (a priori) obe ove "forme opažaja" kao nužnu pretpostavku. Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena. Vreme je, dakle, dato a priori. Jedino u njemu je moguća sva stvarnost pojava. Ove pojave mogu sve skupa da otpadnu, ali samo vreme (kao opšti uslov njihove mogućnosti) ne može se uništiti. Vreme ima samo jednu dimenziju.  

Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećim iskazima: "Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, nečulna čulnost, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ona ništa ne tiče ni vremena. Ako se ta određenja primene na prostor i vreme, onda bi prostor bio apstraktni objektivitet, a vreme apstraktni subjektivitet. Vreme je isto tako kontinuitivno kao i prostor, jer je ono negativitet koji se apstraktno odnosi na sebe, a u toj apstraktnosti još nema realne razlike. U vremenu, kaže se, sve nastaje i prolazi, jer ono je upravo apstrakcija samog nastajanja i prolaženja. Ako se apstrahira od svega, naime od ispunjenosti vremena, isto tako od ispunjenosti prostora, onda preostaje prazno vreme, kao i prazan prostor - onda su te apstrakcije spoljašnjosti postavljene i predočene kao da su one za sebe. Međutim, ne treba reći da u vremenu nastaje i prolazi sve, nego da je samo vreme to bivanje, nastajanje i prolaženje, bitkujuće apstrahiranje, Kronos koji sve rađa i sve svoje tvorevine razara. Ono realno sigurno je različito od vremena, ali je isto tako i bitno identično s njime".  

Engels je smatrao da »osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme« i »biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora«.

Niče nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o »večnom vraćanju istog«.

Anri Bergson (1859 - 1941) je odbacio racionalistički pojam mehaničkog vremena kao vanjski merljivog sleda i suprotstavio mu unutrašnje "pravo vreme" čistog trajanja. Prema Bergsonu, vreme je "neposredna činjenica svesti". Huserl razlikuje kosmičko vreme od fenomenološkog vremena, unutrašnjega vremenskog doživljaja koje se ne može meriti jer je neprekidno i doživljeno.

Martin Hajdeger ukazuje na vreme kao okvir za razumevanja bitka, a vremenitost označava kao temeljnu strukturu ljudskog postojanja, odakle proizlazi i njegova istoričnost — simultanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Vreme u mitologiji. U grčkoj mitologiji, vreme simbolizuje Hronos, sin Urana (neba) i Geje (zemlje), božanstvo koje proždire svoju decu.

Vreme u fizici. U fizici, vreme je fizička veličina kojom se određuje položaj nekog tela u prostorno-vremenskom kontinumu. Pojam fizičkog vremena je vezan za pojavu kretanja u univerzumu. Engleski fizičar Isak Njutn (Isaac Newton, 1642-1727), uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se ređaju jedan za drugim, gradeći neprekidni i univerzalni tok u kome se sve dešava. On pretpostavlja da iza merljivog, empirijskog vremena, teče objektivno i apsolutno vreme koje je uslov i korektiv merljivog, empirijskog i psihološkog vremena. To apsolutno vreme, je pravo vreme, nasuprot relativnom vremenu koje zavisi od konvencija mernih sistema. Prema Njutnu, vreme je deo temeljne strukture svemira.

U XX veku Njutnovski pojam apsolutnog vremena korigovan je teorijom relativnosti, kojom je Albert Ajnštajn (Albert
Einstein, 1879-1955) pokazao da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može posmatrati nezavisno od njih. Vreme se vezuje za kretanje materije i da nema kretanja, ne bi imalo smisla govoriti o vremenu. Ajnštajnovo shvatanje vremena, koje je odigralo nesamerljivu ulogu u razvoju fizike, započinje analizom pojma istovremenosti: Ako želimo da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi dajemo vrednosti njenih koordinata u funkciji vremena. Pri tome, moramo pažljivo imati u vidu da matematički opis ove vrste nema fizičkog smisla ako nam nije jasno šta podrazumevamo pod vremenom. Treba da uzmemo u obzir da svi naši iskazi u kojima vreme igra neku ulogu uvek su iskazi o istovremenim događajima. Ako, na primer, kažemo: "Taj voz stiže ovde u 7 sati", mislim otprilike ovako: "Položaj male kazaljke moga sata na broju 7 i dolazak voza na stanicu su istovremeni događaji.  

Razvijajući dalje ovu svoju ideju, Ajnštajn sa analize istovremenosti događaja na istom mestu prelazi na analizu događaja koji se dešavaju na prostorno udaljenim mestima, pa kaže:"Ako se u tački A nalazi časovnik, posmatrač u A može da odredi vreme događaja u neposrednoj blizini A, određujući položaje kazaljki simultano sa događajima. Ako se u tački B nalazi drugi časovnik u svakom pogledu sličan onom u A, posmatraču u B je moguće da odredi vreme događaja u neposrednoj okolini B. Ali nije moguće, bez daljnjih pretpostavki, vremenski upoređivati jedan događaj u A sa jednim događajem u B. Mi smo do sada definisali samo vreme u A i vreme u B. Mi nismo definisali zajedničko vreme za A i B. Ono može da se definiše postavljajući po definiciji da je vreme potrebno svetlosti da pređe put od A do B jednako vremenu za koje svetlost prelazi od B do A."

Ajnštajn je pomoću postulata o konstantosti brzine svetlosti neraskidivo povezao vremena sa prostorom u jedinstvenu dimenziju prostor-vremena, koja se smatra četvrtom dimenzijom prostora.

Merenje vremena. Postoji konvencionalno merenje vremena koje je prihvaćeno svuda u svetu. Vreme se meri prema ravnomernom kretanju nebeskih tela (u prvom redu Sunca i Meseca), čija se putanja deli na jednake odsečke, tako da raščlanjavanje prostornog kretanja istovremeno omogućuje razlaganje vremena u vremenske odsečke. Na ovome počiva princip časovnika. Vreme je mogućno beskrajno deliti na manje vremenske jedinice. Najmanja opažljiva vremenska jedinica jeste tren.

Vreme je jedna od osnovnih fizičkih veličina SI sistema (Système International d'Unités), a sekunda je jedna od osnovnih vremenskih jedinica. Veće jedinice vremena, kao što su minut, sat i dan jesu uobičajene mada ne spadaju u SI sistem, već su prihvaćene kao pridružene SI sistemu. Sekunda je prvo definisana kao 1/86.400 prosečnog solarnog dana, ali je kasnije prihvaćena neuporedivo preciznija definicija koja je vezana za atomsku fiziku: Sekunda je trajanje od 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133.

S obzirom da postoji potreba da se svuda u svetu vreme meri i izražava na jednistven način, to je cela zemaljska kugla podeljena na 24 časovne zone. Jedna od njih, Grinička je proglašena za referentnu, nultu, i u odnosu na nju se sve ostale mere. Za naučne i druge potrebe postoje precizni atomski časovnici koji daju referentno vreme i u odnosu na koje se ostali časovnici nameštaju.

Psihološko vreme. Vreme je jednako vezano za fizički svet i za personalnu egzistenciju. Vreme je mogućno tumačiti, istraživati pomoću različitih duhovnih sposobnosti. Sadašnjosti odgovara psihološka sposobnost percipiranja, prošlost stoji u vezi s pamćenjem, dok je budućnost uslovljena mogućnostima analize i racionalnog predviđanja. U psihološkom smislu, dva objektivno jednaka vremenska perioda (izmerena fizičkim merama) mogu se pričiniti nejednaka.

Vrlina (grč. ἀρετή, lat. virtus) je moralna izvrsnost ličnosti. To je sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama. Pojam suprotan vrlini je porok.

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha, sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su temeljnim smatrali sledeće četiri vrline:

• razboritost (lakoća uviđanja šta treba činiti u raznim situacijama života)
  
• pravednost (trajno raspoloženje da se da svakome ono što mu pripada)
  
• umerenost (lakoća upravljanja težnjama i njihovo držanje u granicama razuma)
  
• hrabrost (lakoća savladavanja poteškoća u vršenju dobra i podnošenja iskušenja života).
  

U hrišćanstvu, vrlina je poštovanje božjih zakona. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri "prirodne" vrline: smernost, uzdržljivost, moralnu čistotu i pravednost. Njima je Sveti Pavle dodao teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Po hrišćanskom učenju, ove vrline nisu urođene ljudima, već ih je Bog dao kroz Hrista da bi ih vernici primenjivali.

                                                                                                                                                                  

Zlo
je širok pojam koji u etici označava negativne ili moralno neprihvatljive aspekte ljudskog ponašanja i razmišljanja, poput okrutnosti, nepravde, mržnje, sebičnosti, destrukcije. Zlo se ponekad definiše i kao odsustvo dobra, odnosno njegova suprotnost.

Problem zla su pokušavale da reše razne filozofije, religije i drugi svetonazori. U velikom broju kultura, pojam zla se koristi za opisivanje onoga što donosi patnju i smrt — suprotno od dobra, koje označava život, mir i slogu. U nekim religijama se zlo predstavlja kao aktivna sila, koju personifikuje Satana, Ahriman, Mara, itd. Međutim, često se zlim naziva svako ponašanje suprotno vladajućoj religiji. Zbog toga, pojmovi dobra i zla umnogome zavise od moralnih shvatanja društva koje ih određuje.

Etimologija. Srpska reč zlo je oblik staroslovenske reči zъlъ, koja potiče iz indoevropskog korena ghuel (krivo, krivina, skretanje s pravog puta). Glas gh se u slovenskim jezicima izgovara kao z, otuda zal. Reč zlo u jeziku može imati više povezanih značenja. U srpskom jeziku se reč zlo upotrebljava kao:

• pojam - označava ono što je suprotno dobru, nešto loše, odurno, neugodno, naopako;
  
• čin – označava zločin, zlodelo;
  
• događaj - ukazuje na nesreću, nevolju, nezgodu, o-zledu;
  
• osećaj - izkazuje zlovolju, zluradost, zloćudnost, neugodu, bolest (izraz: "zlo mi je"), mržnju i razna patološka stanja;
  
• osoba - koja je utelovljenje zla, zloduh, đavo, Zli.
  

Zao je onaj koji je sklon zlu. Onaj koji čini zlo naziva se zlikovac, zločinac i zlotvor. Nosilac zlobe je zlobnik. Zloba je izrazito zla narav čiji su pokazatelji zla volja, zla namera, zluradost, pakost i slično. Zloupotreba je upotreba dobrog ili neutralnog čina u zle svrhe i još se naziva manipulacija.

Veliki broj mislilaca poriče postojanje zla u ontološkom smislu. Za njih, zlo ne postoji na isti način kao dobro - dobro je samostalna ontička substancija, dok zlo to nije. Ono je nedostatak. Dobro je biće, a zlo je nebiće.

Međutim, postoje i tradicije koje zlo smatraju samostalnim bićem, principom oprečnim dobru. Te dualističke tradicije svet uglavnom vide kao mesto večite borbe dva principa, svetlosti i tame, odnosno dobra i zla.


U tradicionalnom hrišćanstvu se poreklo zla objašnjava mitom o padu. U početku je Bog stvorio svet dobrim, a đavo i čovek su u njega uneli zlo, čineći greh svojom slobodnom voljom. Zlo je vezano za greh, moralni neuspeh prema Bogu, što rezultira odvajanjem od njega. Sotona se u hrišćanskim spisima spominje kao oličenje zla, protivnik, lažni optužitelj, protuvernik, klevetnik, lažljivac, ubica, zli, onaj koji iskušava veru i vreba kolebljive. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.— Apostol Pavle, Poslanica Rimljanima (12, 21.).  

U gnosticizmu je svet dualistički podeljen na duh koji predstavlja dobro i materiju koja predstavlja zlo. Iz toga sledi važno filozofsko pitanje: "Ako je proizvod zlo, kako to onda nije i njegov tvorac?", koje je bilo povod mnogim "opravdanjima Boga", odnosno teodicejama. U manihejizmu se zlo javlja kao ontološko načelo. Svemir se sastoji od dva, međusobno suprotstavljena načela - zla čije je oličenje tama i dobra čije je oličenje svetlost.

Zlo u filozofiji. Epikur je prvi postavio problem zla. "Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu?"

U antičkoj filozofiji, stoička i epikurejska filozofska škola suprotstavljene su i oko problema zla. Prema Epikuru, prisutnost zla u svetu dokaz je da se bogovi ne brinu ni za ljude ni za svet. Jer, ako bi bogovi hteli ukloniti zlo iz sveta, ali to ne bi mogli, tada bi bili nemoćni; a ako bi to mogli, ali ne bi hteli, bili bi zli. Dotle stoici smatraju da svetom upravlja božje proviđenje i da ono što se s jednog stajališta čini zlom zapravo pridonosi sveukupnom savršenstvu svega.

Plotin (204-270.) je bio novoplatonski filozof iz III veka koji je svet video kao izlivanje, odnosno emanaciju Jednog, koje je uzrok i izvor svega, preobilje. Što je pojedinačno biće udaljenije od Jednog, ono manje jeste. Stupnjevi bitka (prema blizini Jednom) su: um, ideje, duša i materija. Zbog toga se kod Plotina zlo poistovećuje sa materijom (En. 1,8,3), budući da je ona najudaljenija od istinskog bivstva koje je dobro (kao što stvar udaljena od svetla biva slabije obasjana).

Avgustin se pita "Odakle zlo onda dolazi kada vidimo da je Bog, koji je dobar, stvorio sve stvari dobrima"? Aurelije Avgustin (354 - 430) kaže da zlo ne postoji samostalno kao zasebna sila koja se suprotstavlja dobru (Conf. III, 7, 12), nego je zlo odsustvo dobra (privatio boni); ono je puka negacija, nebiće. Zlo je nedostatak, koji može pripasti bićima u stvorenom svetu jer su ona po svojoj biti nesavršena. Prema Augustinu, ovaj svet koji je Bog stvorio i u kojem ima zla, bolji je od onoga sveta u kojem bi moralno zlo bilo nemoguće. "Savršeni svet" zahteva postojanje slobodnih stvorenja, a neka od tih slobodnih stvorenja biraju zlo ("pad prvih ljudi").Međutim, još uvek je svet sa slobodnim stvorenjima i zlom bolji nego svet bez slobode i zla.

Boetije se nadovezivao na Platonovu ideju dobra i stoički pojam prirode i sudbine. Njegovo najpoznatije delo, "Uteha filozofije", je svojevrsna odbrana Boga i njegove dobrote, upros postojanju zla u svetu. Zao čovek je uvek, tvrdi Boetije, nemiran i podložan različitim slabostima usled vlastite nepravednosti, a dobar čovek je jak i srećan, jer zna šta je dobro i pravedno i deluje u skladu s tim, čime dostiže blaženstvo. Čovek ima slobodu da čini dobro, čak iako je okovan. što duh manje teži materijalnom svetu, to je slobodniji, bliži dobru i istini, to jest Bogu.

Maksim Ispovednik (581—662) koji je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog, tvorac je širokog teološkog sistema koji obuhvata hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, smatra da uzrok zla leži u stvaranju sveta iz ničega. Iz tog razloga, kod svega stvorenog postoji ne samo težnja ka biću, već i težnja ka "vraćanju u nebiće". Prvobitno seme ništavila u utrobi bića je upravo ono što rađa mogućnost greha i zla. U osnovi, zlo je propadljivost bića.

Holandski filozof
Baruh Spinoza (Baruch de Spinoza, kasnije Benedikto Spinoza (1632—1677), koji je bio jedna od najznačajnih figura racionalizma
XVII veka, imenuje vrhovno biće pojmom »Bog ili Priroda« (»Deus sive Natura«), i time pokazuje da su u njegovoj metafizici Bog i priroda jedno te isto. On negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.

Spinoza je dokazivao nepostojanje đavola. Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprostavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi celokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji. — Spinoza, Etika  

Nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Freiherr von Leibniz; 1646 - 1716) pokušavao je da opravda Boga, pretpostavljajući da Bog trpi zlo sa ciljem da iz njega na kraju iziđe neko dobro. Lajbnic u svom kapitalnom delu Teodiceji (Theodicee, 1710. ) razlikuje.tri sloja ili tri vrste zla:

• fizičko zlo (malum physicum) - javlja se na nivou stvari i prirode, bez ičije krivice. Obuhvata prirodne katastrofe, telesne slabosti i bol.
  
• metafizičko zlo (malum metaphysicum) - sastoji se u nesavršenosti bića. Sve je izvan Boga nesavršeno i kontingentno te stoga podložno zlu i nedostacima.
  
• moralno zlo (malum morale) - uzrokovano čovekovim slobodnim izborom i poistovećuje se s grehom.
  

Lajbnic takođe razmatra da li je Bog mogao da stvori bolji svet, bez zla i patnje. Konačno, on zaključuje da je Bog stvorio "najbolji od svih mogućih svetova". Na prigovore, da je moguće zamisliti svet bolji od našeg, Lajbnic ima dve vrste odgovora. Prvo, iako mi možemo misliti da izvesne osobine sveta mogu biti bolje ako ih posmatramo pojedinačno, mi ne znamo da li je moguće stvoriti svet bez tih osobina. Drugo, pogrešno je pretpostavljati da bog procenjuje dobrotu sveta na način na koji je mi procenjujemo. Obično se smatra da je svet dobar samo ako su ljudi na Zemlji srećni, ali Lajbnic kaže da je to isuviše ograničen način razmišljanja. Prikladnija mera bila bi sreća svih bića koja imaju osećaj. Lajbnic ostavlja mogućnost da zemaljska bića koja imaju osećaj mogu biti samo mali deo bića koje je bog stvorio.

Nemačka filozofkinja politike Hana Arent (1906-1975) je pod utiskom suđenja nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu napisala knjigu Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, 1963. godine. Njoj je bilo neshvatljivo da čovek zadužen za provođenje holokausta nije odavao utisak jednog od najvećih zločinaca svih vremena - nisu bile vidljive nikakve patološke sklonosti, niti je izgledalo da je organizacija genocida bila izraz njegovog zverstva. On se držao kao birokrata kome je stalo da dobro obavi svoj posao, iako mu je posao bio teško ubistvo nepojmljivog broja ljudi. Pošto joj Ajhman nije izgledao kao otelotvorenje zla, Arentova je postavila pitanje kako se ljudsko zlo uopšte može prepoznati i odakle ono dolazi. Ona je skovala frazu banalnost zla kako bi izrazila misao da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne.

"Krajnja zloba, patologija ili ideološko ubeđenje nisu nužni kako bi pomogli pojedincu da počini beskrajno zlo".— Hana Arent.. Tako nastaje paradoks banalnog izvršioca čija dela pokazuju ekstremno zlo. To je pojedinac koji dobrovoljno učestvuje u aktivnostima kriminalnog režima, a sebe smatra oslobođenim bilo kakve odgovornosti za svoje postupke, zbog hijerarhijskog ustrojstva i zbog važećih propisa. Stoga Arentova zaključuje, gde je režim zločinacki, demonski karakter je nepotreban - potrebni su samo poslušnost i pokoravanje zakonu.

"Ja sam Gospod, i nema drugog,

osim mene nema boga;

Tvorac svetlosti i tmine,

donosim mir i stvaram zlo;

ja Gospod činim sve to."

—Isaija 45:7

Problem zla je klasični teološki problem za svaku monoteističku religiju, koja tvrdi da je sve stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri bog. Problem glasi: "Kako postojanje svemogućeg i beskrajno dobrog boga pomiriti sa činjenicom postojanja zla i patnje u svetu". Ovo pitanje se posebno zaoštrava u vremenima velikih prirodnih katastrofa, razaranja, ratova, epidemija i bolesti. Razni filozofi tokom vekova su pokušavali objasniti zašto svemogući Bog ne upotrebi sve svoje moći da bi zaustavio zlo i patnju i zašto (ako je tvorac) uopšte dozvoljava njihovo postojanje. Tok zaključivanja uglavnom je sledeći:

Ako postoji dobri Bog, on bi želeo ukinuti zlo i patnju.

Ako je Bog svemoguć, nema onoga što on ne može.

Ali u svetu ipak ima zla i patnje.

Iz izloženih premisa se uglavnom izvlače sledeći zaključci:

• Ili Bog nije svemoguć.
  
• Ili Bog nije dobar.
  
• Ili je patnja svrsishodna, kao put do većeg dobra.
  
• Ili je cela ideja o Bogu kao svemogućem dobrom tvorcu pogrešna.
  

Ako se ostane pri ideji da je Bog dobar i svemoguć, onda se patnja i zlo objašnjavaju kao deo njegovih namera za svet. Takav se pristup naziva teodiceja - pravdanje Boga pred činjenicom zla u svetu. Savremeni američki filozof, Alvin Plantinga, (Alvin Carl Plantinga, 1932) argumentuje da zbog slobode volje, svemogući Bog ipak nije mogao stvoriti svet u kome ima moralnog dobra, a nema moralnog zla. Bog može stvoriti slobodna stvorenja, ali ne može prouzrokovati ili odrediti da ona čine samo ono što je ispravno. Jer ako to čini, tada ona, na koncu, nisu u biti slobodna ... Da bi stvorio stvorenja koja su sposobna za moralno dobro, on je morao stvoriti stvorenja koja su sposobna i za moralno zlo.

Znanje (grč. Επιστημη, Epistem) je sve ono što je poznato. Kao i kod sličnih pojmova, kao što su istina, vera i mudrost, nema egzaktne definicije znanja, oko koje bi se složili svi naučnici, ali postoji veliki broj teorija, kao i debata, oko prirode znanja.

Sticanje znanja uključuje kompleksne kognitivne procese: percepciju, učenje, komunikaciju, asocijaciju i rezonovanje. Termin znanje se, takođe, koristi da se izrazi sigurno razumevanje subjekta, sa mogućnošću da se njime (znanjem) poslužimo u određene svrhe.


 

 

 

1. "Australian Memories Of The Holocaust" (history), Glossary, definition of Nazi Party, N.S.W. Board of Jewish Education, New South Wales, Australia,
   
2. "February 24, 1920: Nazi Party Established" (history), Yad Vashem, The Holocaust Martyrs' and Heroes' Remembrance Authority, 2004,.
   
3. Pit Pietersen: "Kriegsverbrechen der alliierten Siegermächte" ("war crimes of allied powers"), 2006
   
4. Turner, Henry A.. German Big Business and the Rise of Hitler, Oxford University Press, 1985.
   
5. Nazi Party, Encyclopedia Britannica, 2006,
   
6. "The History Place - Hitler Youth" (history), The History Place, 1999, webpage: HPlace-HitlerYouth.
   
7. Hegel, G.V.F: Philosophy of history, London, 1857.
   
8. Farrar, Straus and Young. A private statement made by Hitler on March 24, 1942. Cited in "Hitler's Secret Conversations", trans. Norman Cameron and R.H. Stevens, 1953..
   
9. Bernd Weisbrod, "Gewalt in der Politik: Zur politischen Kultur Deutschlands zwischen den beiden Weltkriegen," in: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 1992.
   
10. Albert Ajnštajn, Elektrodinamika tela u pokretu.
    
11. Anaksagora, O prirodi (Περὶ φύσεως)  
    
12. Anthony Paxton, Anatomy of Fascism, London 2004.
    
13. Aristotel, O duši, prev. V. Kalan, Ljubljana 1994.
    
14. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy, Cambridge University Press 1995., 1999.
    
15. Barnes, Jonathan. The Presocratic Philosophers. New York, NY: Routledge, 1996.
    
16. Bernd Nellessen, "Die schweigende Kirche: Katholiken und Judenverfolgung," in Büttner (ed), Die Deutchschen und die Jugendverfolg im Dritten Reich, cited in Daniel Goldhagen, Hitler's Willing Executioners, Vintage, 1997..
    
17. Boetije, Uteha filozofije, rimski
    hrišćanski filozof s početka VI veka.
    
18. Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
    
19. Calvin B. Hoover, "The Paths of Economic Change: Contrasting Tendencies in the Modern World", The American Economic Review, Vol. 25, No. 1, Supplement, Papers and Proceedings of the Forty-seventh Annual Meeting of the American Economic Association. 1935.
    
20. Diarmaid MacCulloch, Reformation: Europe's House Divided, 1490-1700. New York: Penguin Books Ltd, 2004.
    
21. Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, knj. IV.
    
22. Ellis, Marc H. Hitler and the Holocaust, Christian Anti-Semitism, Baylor University Center for American and Jewish Studies, Spring 2004,
    
23. Enzo Collotti, Race Law in Italy, in: Christoph Dipper et.al., Faschismus und Faschismen im Vergleich, Vierow, 1998.
    
24. Ernst Nolte, Der Faschismus in seiner Epoche, München, 1963.
    
25. Francis Ludwig Carsten, The Rise of Fascism, University of California Press, 1982.
    
26. Francis R. Nicosia. Business and Industry in Nazi Germany, Berghan Books.
    
27. Francusko izdanje Majn Kampfa iz 1934.god.
    
28. Frank Bealey & others. Elements of Political Science, Edinburgh University Press, 1999.
    
29. Hannah Arendt, Elemente der Ursprünge totalitärer Herrschaft, The Origins of Totalitarianism, New York 1952, Bern 1955.
    
30. Michael Mann, Fascists, CUP 2004.
    
31. Hegel G.W., Predgovor za Osnovne crte filozofije prava.
    
32. Harry Oosterhuis. "Medicine, Male Bonding and Homosexuality in Nazi Germany". Journal of Contemporary History 32, 1997.
    
33. Henry A. Turner, "German Big Business and the Rise of Hitler", Oxford University Press, 1985.
    
34. Hillerbrand, Hans J. "Martin Luther," Encyclopaedia Britannica, 2007.
    
35. Hitler, Adolf. Hitler's Secret Book, New York: Grove Press, 1961.
    
36. Gregg Toland, A.S.C. Hitler's speech on May 1, 1927. Hollywood, California, 1976.
    
37. Ian Kershaw, "Improvised genocide? The Emergence of the "Final Solution" in the Warthegan, Transaction of the Royal Historical Society 6th , series 2, 1992.
    
38. Ian Kershaw, Hitler: A Profile in Power, London, 1991.
    
39. Immanuel Kant, Logic, G.B. Jäsche (ed), R.S. Hartman, W. Schwarz (translators), Indianapolis, 1984.
    
40. Critique of Pure Reason, Königliche Preussische Akademie der Wissenschaften. Berlin, 1902–1938.
    
41. Ivan, Vidanović. Rečnik socijalnog rada. Beograd. FPN. 2006.
    
42. Joachim C. Fest. Hitler, Harvest Books, Book 5 Chapter 3
    
43. Joseph Goebbels and Mjölnir, Die verfluchten Hakenkreuzler, Munich, 1932.
    
44. Kalan, V., Grška filozofija – Platon, Ljubljana 2003.
    

1. 
   
   
   Leibniz, Gottfried Wilhelm Naslov: Novi ogledi o ljudskom razumu / Gotfrid Vilhelm Lajbnic ; [prevod s francuskog Milan Tasić] ; [Redakcija i pogovor Spasoje Ćuzulan] Impresum: Sarajevo : "Veselin Masleša" , 1986.
   
   1. Lee, Stephen J. Weimar and Nazi Germany, Harcourt Heinemann, 1996.
      
   2. Michael, Robert. Holy Hatred: Christianity, Antisemitism, and the Holocaust. New York: Palgrave Macmillan, 2006.
      
   3. Mike Hawkins Social Darwinism in European and American Thought, 1860-1945: nature as model and nature as threat, Cambridge University Press, 1997.
      
   4. National Socialism. Encyclopedia Britannica.
      
   5. Nuremberg Trial Proceedings, Vol. 12, p. 318, Avalon Project, Yale Law School, April 19, 1946.
      
   6. Peter Davies and Dereck Lynch. Routledge Companion to Fascism and the Far Right. Routledge 2003.
      
   7. Friedrich A. Hayek. 1944. The Road to Serfdom. Routledge Press.
      
   8. Philip Morgan, Fascism in Europe 1919-1945, New York, Tayolor & Francis, 2003.
      
   9. Razum, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
      
   10. Razum, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
       
   11. Richard Allen Epstein, Principles for a Free Society: Reconciling Individual Liberty With the Common Good, De Capo Press, 2002.
       
   12. Roger Griffin, The Blackwell Dictionary of Social Thought, in Griffin, International Fascism.
       
   13. Steup, Matthias.. An Introduction to Contemporary Epistemology. Upper Saddle River: Prentice Hall. 1996.
       
   14. The Stanford Encyclopedia of Philosophy: A University/Library Partnership in Support of Scholarly Communications and Open Access," by Edward N. Zalta, in College & Research Libraries News (a publication of the Association of College and Research Libraries), 67/8 September 2006..
       
   15. Stanley Payne, A History of Fascism 1914-1945, University of Wisconsin Press
       
   16. Gregory S. Paul. The Great Scandal: Christianity's Role in the Rise of the Nazis, Free Inquiry magazine, Volume 23, Number 4. 1995.
       
   17. The National Review labels "Joschka Fischer as Nazi Propaganda Minister", Atlantic Review, 2006.
       
   18. Christian Democratic Union East Germany: Encyclopedia.
       
   19. Um, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
       
   20. Vasilije Veliki, O Svetome Duhu, XVI, 2008.
       
   21. Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Prijedor, 2008.
       
   22. Vreme, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd, 1973.
       
   23. Vrijeme, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb, 1984.
       
   24. Wallmann, Johannes. "The Reception of Luther's Writings on the Jews from the Reformation to the End of the 19th Century", Lutheran Quarterly, n.s. 1, 1987.
       
   25. Živan Bezić, Problem zla i zloće. Split, 2006.