POHLEPA ZA TUĐIM NOVCEM

POHLEPA ZA TUĐIM NOVCEM

Piše. Prof. Dr Ivo Marinić

Pohlepa označava želju pojedinca za sve većim posedovanjem, uz bezobzirnost prema drugima, pa čak i na njihovu štetu. Pohlepan čovek  ima  žestoku i gotovo  ludačku požudu koja je  suprotna ljubavi prema bližnjemu a naročito prema siromašnima. Pohlepni ljudi obično misle samo na sebe i ignorišu činjenicu da je život puno više od zadovoljenja  želje.  Pohlepa obuhvata, prvenstveno, težnju za prisvajanjem materijalnih dobara, novca i drugih  bogatstava. Pohlepa je jedan od smrtnih greha jer ne dozvoljava nikakvu interakciju s bilo kim ili bilo čim, što je van objekta njihove želje. Biblija opisuje zla na kojima se rađa pohlepa, ali ne prodire u njenu religioznu sadržinu.  Prema Bibliji, pohlepa nanosi povrede bližnjemu, vređa Boga i predstavlja pravo idolopoklonstvo.

 Brige, bogatstva, zadovoljstva – sve to sotona koristi u svojoj borbi za ljudske duše. Upućena je opomena: "Nemojte ljubiti ni sveta ni onoga što je u svetu! Ako ko ljubi svet, u njemu nema ljubavi Očeve, jer ništa od onoga što je u svetu – požuda tela, požuda očiju, oholost zbog imetka – ne dolazi od Oca, nego dolazi od sveta." 1. Ivanova 2:15, 16. Onaj koji čita ljudska srca poput otvorene knjige, kaže: "Pazite sami na se da vam srca ne otvrdnu od razuzdanosti, pijanstva i teskobnih briga za život, da vas ne uhvati iznenada onaj dan kao zamka." Luka 21:34. A apostol Pavle, nadahnut Svetim Duhom, piše: "A oni koji žele da postanu bogataši upadaju u napast, u zamku i u mnoge lude i pogubne želje što strovaljuju ljude u propast i uništenje, jer je pohlepa za novcem izvor svih zala. Budući da su joj se neki predali, zalutali su od vere i priveli sami sebe mnogim teškim mukama." 1. Timoteju. 6:9, 10.

Vreme u kome mi živimo, odlikuje uporna borba za materijalnim vrednostima, dok su duhovne vednosti zanemarene. Celokupan sistem vrednosti je zasnovan na tome. Koliko god čovek stekne, smatra da mu je nedovoljno i uvek teži da ima još više. Svo bogatstvo koje posjeduje je nedovoljno, jer ima ljudi koji imaju više, te ih treba sustići i prestići. Obično se smatra da više vredi onaj ko ima više. Ceni se bogatstvo, a ne ljudstvo. Čak i osoba koja se potpuno okrene pohlepi zanemari sebe i više ceni svoje bogatstvo nego samoga sebe.  Ljudska pohlepa prati ljudski rod kroz sve epohe i društvena uređenja. „Kada bi čovek imao dve doline zlata, poželio bi da ima i treću.”  Kur'an (At-Tekasur 1-8)

Prema Kur’anu, materijalna dobra ne smeju biti cilj čoveka nego sredstvo koje će mu omogućiti da  što više dobra na svetu uradi. Pogrešno je shvatanje da bogatstvo dodonosi sreću i sigurnost. Uvek postoji rizik da se stečeno može izgubiti, a gubi onaj koji ima više. Pohlepa  čoveka navede da iskoristi drugog, da prevari, da slaže i na druge poroke. Kako pohlepan može biti sretan, ako je stalno opterećen mišlju da sve može izgubiti, ako je okupiran razmišljanjem kako još više da stekne, te kako to sve potrošiti. Pohlepa je nezajažljiva, što god joj se više udovoljava njezina glad se povećava. Teži se za uvećanjem moći, dominacijom nad drugima i izrabljivanjem.

Tokom života, čovek se u odnosima sa drugim ljudima izgrađuje u konstruktivnu ličnost, sposobnu da stvara na dobrobit svoju, svoje porodice i društvene zajednice. Kroz proces spoznaje čovek postaje sve manje zavisan od nasleđenih prirodnih instikata, razvijajući svoje stvaralačke sposobnosti po volji Boga i stavljajući ih u službu dobrobiti. Kroz rad i stvaralaštvo čovek se oslobađa od smrtnih grehova kao što su  pohlepa, ponos, zavist, proždrljivost, požuda, ljutnja, lenjost i stavlja se u službu Svevišnjeg.

Ponos može imati više značenja, ali je najčešće ono kad se ljudi smatraju boljima od drugih. Takvi stavovi se sukobljavaju sa univerzalnom tezom da konkurencija ne postoji, nju su izmislili ljudi, a umjesto nje postoji nešto što zovemo “viša sila”, “večnost”, ili jednostavno, Bog.
Ponos dolazi pre pada.

Kad god se osećamo uzvišenima, zakonitost  promena nas bez milosti spušta na Zemlju! Tako uvek dobijamo ono što zaslužujemo. Ponos je suprotnost poniznosti, a poniznost je upravo ono što je potrebno za naš spititualni napredak. Ponos uvek šteti, nikad nije od koristi!

Zavist je maskirana želja i nesretni osećaj očajne želje za nečim što drugi imaju kao uspeh, sreću, osobine, imovinu. Zavist je razorna emocija koja te čini nesrećnim zato što nemaš ono što drugi poseduju a ti ne želiš ni drugi da to imaju.

Proždrljivost je nesputana želja za konzumiranjem hrane i pića, više nego što nam je potrebno za održavanje života. Ona je, zapravo, samo  maska za neki nedostatak u našem životu. To znači da, ako ne nalazimo zadovoljstvo ni u čemu, onda to nalazimo u hrani i piću i time postižemo trenutno zadovoljstvo, ali koje, na žalost, ugrožava naše spiritualno – duhovno.

Požuda je jaka fizička želja za telesnim kontaktom, tj. seksom, obično bez asociranih osećaja ili afekcije. Može se, takodje, shvatiti i kao jaka želja za samoostvarenjem, za postizanjem nečega. Kad je um preokupiran željama ove vrste , onda su spiritualna čula potpuno zatvorena i onda je teško usmeriti pažnju na bilo šta drugo. Ovo je jedan od smrtnih greha zbog toga što je strast tako moćna da kompletno preuzima svaki drugi odnos, onemogućava samokontrolu i sprečava konstruktivno razmišljanje.

Ljutnja se manifestuje kad odbijamo ljubav. Problem sa ljutnjom je što je to jedna tako silovita emocionalna energija koja može proizvesti neugodne posledice.

Lenjost nije samo izbegavanje fizičkog ili mentalnog rada, već znači i da nam se taj rad ne sviđa. Onaj ko nije spreman da uloži trud i napor u bilo kom poslu, ne može ni očekivati da će ubrati plodove svoga rada. Lenjost je često razlog za posezanjem za tuđim (lažima, prisvajanjem, otimanjem, pljačkom). U nedostatku duhovnog, tuđa materijalna dobra mogu dobro poslužiti u zadovoljavanju potreba lenjih individua.

Govoreći uopšteno , potrebno je puno rada kako bi naučili i usvojili principe odgovornosti kreativne ličnosti. Ako pojedinac nije spreman da  ustrajno razvija svoje sposobnosti, onda su njegove šanse da se popne na spiritualni vrh jako male. Jer, Duša se hrani samo vrlinama.

Vlast koja je neodgovorna za ekonomsku sudbinu svojih podanika,  uspostavlja ekonomske odnose posuđivanja i trošenja tuđeg (kreditnog) novca. Vlast razvija pohlepu za tuđima novcem i ne bira sredstva kako da do njega dođe.

Neodgovorna vlast ne poklanja dužnu pažnja stvaranju novih vrednosti a podržava potrošački mentalitet jalovih menedžera u dubioznim  državnim ili javnim preduzećima na posuđenom  novcu, bez jasnog uvida u posledice takvog zaduživanja.

Stvaraoce  novih vrednosti neodgovorna vlast  pretvara u „poreske obveznike“, sponzore, donatore i finansijere svega i svačega, bez prava na povraćaj tako plasiranih sredstava. Dok se stvaraocima oduzimaju vrednosti novostvorenog kapitala, dotle društvo srlja u fazu potrošačke manije.

Ovakvu ekonomsku situaciju slikovito izražava navedena biblijska poslanice Sv. Pavla, Timotej I (6:9/10) - „o robovlasnicima i robovima“: „ A oni koji žele da postanu bogataši upadaju u napast, u zamku i u mnoge lude i pogubne želje što strovaljuju ljude u propast i uništenje, jer pohlepa za novcem je izvor svih zala“.

Bolesna ljubav prema novcu nije dobra, kako za društvo, tako ni za pojedinca, Takva ljubav ruši mostove koji treba da  spajaju financije i proizvodnju i obezbeđuju održivi razvoj na dugi rok.

Gdje se čast kupuje novcem, ona traje dok novaca ima.  (Njemačka poslovica )

U Novom Sadu, maja 2010-05-20

Prof. I. Marinić preporučuje za čitanje

E-novine.18.05.2010

Lopovluk u skladu sa zakonom

Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Veličina slova:

Photo: allmoviephoto.com

Kad nekoga od vlastodržaca pritisnu i kažu mu da čini nemoralne stvari, on se obavezno pozove na zakon. Niko ne pita otkud toliko bušnih zakona sa kraterima kroz koje se provlače lopuže i pljačkaši. Ne razumem zašto je Jugoslav Ćosić pozvao Šarančića da ga „ispita“ kad za to postoje istražne službe. Da nas obavesti da je moguće činiti nepodobštine bez odgovornosti, bogatiti se na račun države koja dopušta pljačku? Ako je to bila namera, uspela je isto koliko i gostovanje direktora NIS-a Bajatovića na istoj televiziji, gde nam je dotični saopštio kako od svojih milion i trista hiljada dinara mesečnih primanja, izdvaja 180 hiljada za budžet Srbije, a platio je i porez. Smeška nam se baja, a što ne bi, dato mu je, pa je normalno da uzima

Čitam da je reditelj Oliver Stoun snimio novi film „Volstrit 2“, u kome ulogu berzanskog mešetara po drugi put igra Majkl Daglas. Ne samo da je glumac za ulogu u filmu svojevremeno dobio Oskara, već je upravo njegov filmski lik postao pojam berzanskog pokvarenjaka. Još mnogo toga što se dalo videti u „Volstritu“, ukazivalo je na pravo lice kapitalizma, surovu pohlepu kapitala, ljudsku gramzivost i nemoral. Danas u novom filmu na istu temu, reditelj Oliver Stoun ostarelom mešetaru daje priliku da po povratku sa dugogodišnje robije na neki način opravda i preispita svoje grehe. Kada sam 1987. prvi put gledala „Volstrit“, iz ugla moje malenkosti vaspitavane u socijalističkom samoupravljanju i slabom poznavanju imaginarne, domaće „političke ekonomije“, jedva da sam ponešto znala o berzanskim brokerima, a kamoli životu kapitala. Ipak mnogo toga ukazivalo je da je najveći problem u ljudskoj pohlepi, tom univerzalnom zlu koje se ne menja i opstaje u svim vremenima i sistemima. Jednako kao tada zbunjena sam i danas pred domaćim, kapitalističkim mešetarenjem, podvalama, podmetanjima i zloupotrebi položaja, o čemu nas svakodnevno izveštavaju mediji.

Slušajući intervju novinara TV B92 Jugoslava Ćosića sa bivšim direktorom srpske železnice Milankom Šarančićem (čiji su postupci i rad trenutno pod istragom), u desetom minutu emisije potpuno sam izgubila nit! Novinar je pokušao da pojasni problem i dobije odgovor na optužbe koje terete bivšeg direktora železnice, ali avaj, umesto odgovora Šarančić se upustio u logorejično nadmudrivanje sa novinarom. Problem je očito daleko od mešetarenja nekog berzanskog moćnika, bliži je ordinarnom lopovluku, ali je komplikovaniji jer Šarančić tvrdi da je sve radio po zakonu. Koristio je po svemu sudeći rupe u zakonu i zloupotrebljavao svoju funkciju u korist ličnih privilegija. Ništa novo, ali ne važi za obične smrtnike. Samo ime kaže šta smrtnicima sleduje umesto neverovatno povoljnih kredita, abnormalnih primanja, prvilegija i mogućnosti nepoštovanja zakona.

Kad nekoga od vlastodržaca pritisnu i kažu mu da čini nemoralne stvari, on se obavezno pozove na zakon. Niko ne pita otkud toliko bušnih zakona sa kraterima kroz koje se provlače lopuže i pljačkaši. Ne razumem zašto je novinar pozvao Šarančića da ga „ispita“ kad za to postoje istražne službe. Da nas obavesti da je moguće činiti nepodobštine bez odgovornosti, bogatiti se na račun države koja dopušta pljačku? Ako je to bila namera, uspela je isto koliko i gostovanje direktora NIS-a Bajatovića na istoj televiziji, gde nam je dotični saopštio kako od svojih milion i trista hiljada dinara mesečnih primanja, izdvaja 180 hiljada za budžet Srbije, a platio je i porez. Smeška nam se baja, a što ne bi, dato mu je, pa je normalno da uzima. Ko onda da veruje da NIS pravi gubitke kad člana upravnog odbora plaća 900 hiljada dinara? Možda treba da mu se zahvalimo na velikodušnosti kao i nekolicini najbogatijih „biznismena“, što umesto njih plaćamo porez. Ne razumem zašto država omogućava vlasnicima kapitala i najbogatijima da posluju u Srbiji i uvećavaju svoje bogatstvo, a pri tome ne plaćaju porez. Bilo bi logično da onaj ko ne plaća porez, ne može ni da posluje u Srbiji. Upravo je obrnuto, državu plaćaju svi osim najbogatijih. Nisu naši kapitalisti samo nemoralni, oni su jako pohlepni, a pohlepa je prva violina kapitala. Nemoralna je i država koja im stvara uslove za otimačinu i pljačku.

Ne bih da pominjem siromaštvo u kome živimo, strašno je i tragično koliko ljudi gladuje u Srbiji. Muka mi je od priče o suzbijanju siromaštva, dok se državni novac arči na promašene poslove i poluljude, samo zato što su članovi političkih partija. Posle svakih izbora timovi pobednika postavljaju svoje kadrove na odgovorna mesta, a onda kad upropaste i zaseru sve što mogu, umesto da ih stigne kazna, političari ih brane i podržavaju u neznanju i lopovluku. Šta drugo da mislimo, osim da im ti njihovi propaliteti plaćaju reket, ili sa njima dele opljačkano.

Photomontage: Instruktor

Da se vratim gladnima i narodnim kuhinjama koje građani mogu da doniraju jednim SMS-om i tako učestvuju u kolektivnom spašavanju od gladi. Gledam TV spot napravljen u tu svrhu gde poznate ličnosti apeluju na savest građana koji su i sami na ivici gladi, ali još uvek nisu na spisku narodnih kuhinja. Od katastrofe ih deli samo korak i mole boga da im ne stigne tužba za neplaćene račune, a sigurna sam da duguju i višegodišnju pretplatu za RTS. Ako imate savesti i trun humanosti udelite SMS za gladne u Srbiji, poručuju poznate ličnosti. Njima se apelom u TV spotu ove nedelje pridružio i nacionalni junak, teniser Novak Đoković koji državi Srbiji ne plaća porez na milione koje zarađuje. Njegovi su milioni, pošteno ih je zaradio, a porez plaća tamo gde mu je jeftinije, u Monaku. Zato mu je dok izgovara zadati tekst smrknut pogled, upućen u daljinu. Možda Novak Đoković veruje da čini pravu stvar, ali oni koji su ga angažovali moraju znati koliko je cinizma u njegovom apelu.

O našoj političko-mešetarskoj stvarnosti se ne može ispričati priča. Nema tog talenta koji bi mogao da je opiše. Životnu realnost prevazilazi i najbujnija mašta. Živimo u državi u kojoj se stvarni likovi neprestano pretvaraju u imaginarne, a imaginarni postaju stvarni. Vara se onaj ko misli da je lako menjati partije, značke i haljine. Za to je neophodna vrhunska travestija. Trenutno se ekstremni desničari pretvaraju u demokrate, demokrate u desničare, nacionalisti u kosmopolite, mondijalisti se tajno domunđavaju sa duhovima, nazadni su postali napredni, a svi samo maštaju o vlasti i parama. U novoj koreografiji na političku scenu izlaze stari igrači. Predrag Marković, bivši predsednik Skupštine Srbije u vladi Vojislava Koštunice, drži za ruku Maju Gojković, bivšu dugogodišnju saradnicu i udarnu partijsku pesnicu Voje Šešelja, dok Mlađan Dinkić jednom rukom petlja po džepu tražeći maramicu da zavrti kolo. Varaju se oni koji misle da će biti čepanja, udaranja u cevanicu i podmetanja nogu. Složno će se plesti nogama sve dok se ne sruši pozornica. Dinar obaraju špekulanti, kaže ministarka finasija, a mrtva statistika pokazuje da smo izašli iz krize. Nismo nigde nikada ni bili, samo smo maštali da se krećemo.

HUMORESKA SA PRIZVUKOM GORČINE

HUMORESKA SA PRIZVUKOM GORČINE

Korišćenjem savremene tehnologije a posebno interneta rešeni su, na način dostojan srpskih tajkuna, svi problem budućih tajkuna, vlasnika naše imovine, naših života i sudbina.  Uz korišćenje interneta stvari idu baš onako kako to  tajkuni i njihov  tajkunski podmladak očekuje. Nema više potrebe da tajkunska deca  uče kako bi racionalno upravljali tuđom imovinom. Ionako ta imovina nije stečena radom pa nema razloga da se čuva radom. Ima onih koji će da uče i rade na očuvanju “otete a naše imovine”. A mi ne možemo da zaostajemo za našim savremenim najamnicima. I zato treba kupiti diplomu, da bismo mogli njome mahati, da pokažemo kako smo mi za sve sposobni, samo eto ne stižemo. Jer treba otići na Kanarska, Sejšelska i druga egzotična ostrva radi  nadgledanja  iznete a još neunete vaše  a naše imovine  u zemlju. Jer ima mangupa kojim  ništa nije sveto pa tako ni nekad vaša a sada naša imovina na egzotičnim ostrvima koju ćemo, kad to naciji bude nasušno potrebno, uz vašu dozvolu, uneti u zemlju i sa njom pokrenuti vozove na davno izgrađenim “brzim prugama”, pokrenuti “novi investicioni ciklus” (svakako ne  “novi investicioni cirkus”), obezbediti  čvrstu zaštitu od primene narodne mudrosti “tuđe nećemo – svoje nedamo” i umesto nje primeniti naše čvrsto načelo “tuđe hoćemo – svoje (a nekad tuđe) nedamo”, tako dobro ukorenjeno u naše tle.

Dakle, za čuvanje tuđih a naših novaca na egzotičnim ostrvima, dovoljno je za malu novčanu sumu tuđih novaca kupiti diplomu koja je izgrađena po svim evropskim standardima, čime je zagarantovan njen kvalitet i koja otvara sva finansijska vrata, a posebno vrata egzotičnih ostrva. Zato, kupujemo  sve diplome redom kako dolikuje – diplomu  srednje škole, fakulteta, doktorata. Pa zašto da naše dete ne nazovemo tim običnim imenom “doktor”, pa sad svako može postati doktor ali ne na prestižnim univerzitetima kao što to čine naša deca, već na “moliću fino” na nekim državnim univerzitetima. A mi stari državni i partijski kadrovi (istovremeno) znamo  kakva nam je država da su nam takvi i državni univerziteti.

Elem, na jednom od nekoliko sajtova sa sličnom sadržinom može se naći sva potrebnu pomoć i uputstva za sticanje “znanja” na prestižnim privatnim univerzitetima, a za državne ne treba ni trošiti reči. Njihove diplome nam ne trebaju, pa to su oni  što propagiraju socijalnu pravdu, jednakost, solidarnost, bratstvo, sve nekakve tuđe reči i izraze za koje mi ne želimo ni čuti. Jer, mi smo već savladali sociologiju, a ako i nismo tu su puškice  koje ćemo na ispitu vešto prepisati  a u životu naučiti ako ne od naših profesora i asistenata onda od naših očeva, društveno priznatih tajkuna.  Za svaki slučaj puškice iz sociologije nas uče šta je to “MASA”. To ćemo, obavezno savladati kao naročito važno gradivo.

“Masa su potčinjeni ljudi ili bolje rečeno ljudi niže klase, obični radici, neko ko ne učestvuje u vlasti kome je jedini cilj da živi, podiže porodicu i radi. Masa ne učestvuje u vlasti ali u današnje vreme masa učestvuje u odabiru te vlasti. Ona je ustvari niži ekonomski sloj, koji se fokusira samo na preživaljavanje. Nju relativno vlast ne interesuje i ona se ne meša u nju. Egzistencija je njen cilj.  Masa je vođena od strane elite.”

                Dakle, “masa su potčinjeni ljudi ili bolje rečeno ljudi niže klase, obični radici, neko ko ne učestvuje u vlasti kome je jedini cilj da živi, podiže porodicu i radi”. 

Ta niža klasa nam stvara profit o kome ja Karl Marks u XIX veku opširno pisao, čija su saznanja poslužila kao inspiracija brojnih socijalnih revolucija  u XIX i XX veku, pa tako i jugoslovenskih revolucija. Ali sve to nije važno. Treba oploditi kapital, uglavnom otetu ili na drugi način prisvojenu imovinu da bi naslednici – tajkunčići mogli bezbrižno živeti. A masa, šta je sa masom? Pa ona inače ima “jedini cilj da živi, podiže porodicu i radi”, bar prema “puškicama”. I da se na pača u te složene poslove ELITE, jer je elita:

“sloj ljudi koji se zahvaljujući nekom svojstvu stvarnom ili pripisanom nalazi na ''vrhu'' i odlučuju ne samo o sopstvenom delovanju nego i o delovanju i životu članova celokupne društvene zajednice. Ona se zlaže za stabilnost, poredak društva. Njena filozofija je moć  a njen cilj je savršena i jaka država na ''nacionalnoj'' i moralno zasnovanoj čvrstoj osnovi.

A kakva je to moralno zasnovana čvrsta osnova?  Pretpostavljam   guslarsku  tradiciju, mitsku kulturu, plemensku organizaciju i plemenski moral. Plašim se mračne budućnosti na ovako “čvrstim” osnovama.

Zbogom razume!

Prof. dr Ivo Marinić, penzioner