FENOMEN AUTORITARNOSTI NA BALKANU

FENOMEN AUTORITARNOSTI NA BALKANU

Sklonost ka autoritarnom načinu mišljenja i ponašanja se uvek pojavljuje kao posledica odricanja odgovornosti za sopstveno mišljenje i ponašanje. Ljudi će pokazati sklonost ka međusobnim sukobima, nezavisno od toga koje ideale sami zastupaju, ukoliko ih njihova kultura i tradicija opterećuje sujetom ili krivicom kao pokretačkim motivima u svakodnevnom životu.
Sujeta ljude čini uvredljivim, a krivica paranoidnim i tako prirodno sklone sukobima. Nezreo i neodgovoran način mišljenja i ponašanja je duboko utkan u balkansku kulturu i tradiciju. Izlazak iz vekovne zaostalosti zahteva radikalne promene u odnosima ljudi prema životu.
Čovek je biće odgovorno za svoje postupke. Čoveka čine odgovornim razum, savest i volja.
Kada razum određene motive označi kao iracionalne (nesvrhovite sopstvenom i tuđem dobru) tada savest te motive označi moralno neprihvatljivim i podstiče čoveka da im se svojom voljom odupre.
Odgovornim ponašanjem čovek se uzdiže iznad svoje biološke prirode, postaje slobodan da menja sebe i svet oko sebe.
Ako se čovek svojom voljom ne odupire svojim slabostima, tada mu razum raskrinkava iracionalnost njegovih motiva i on tada dolazi u konflikt ne samo sa zdravim razumom, već i sa sopstvenom savešću, koja ga opominje zbog pokoravanja iskušenju.
Ljudska zajednica koju odlikuje kolektivna neodgovornost, pokušava da nadomesti problem razuma i savesti kroz potrebu za ideološkim autoritetom koji će da misli i odlučuje umesto nje same. Razumno preispitivanje sopstvenih postupaka i susret sa sopstvenom neispunjenom odgovornošću bi izazvali neželjeni stres. Kako takav princip opšte neodgovornosti vrlo brzo donosi loše posledice, javlja se potreba i za dežurnim krivcima na koje se prebacuje odgovornost za postojeće probleme, a ti krivci se pronalaze u ideološkim, nacionalnim, verskim, ili nekim drugim neprijateljima. Zatim stupa na delo mehanizam projekcije, pa se neprijatelju projektuju sopstvene nepriznate slabosti, što izaziva psihološku satisfakciju sopstvene neodgovorne savesti. Tako se formira autoritarna svest, koja predstavlja najveće prokletstvo, ne samo čoveka srednjeg veka, već i čoveka savremenog doba.
Motivacija prosuđivanja koja ne može da izdrži kritiku zdravog razuma rezultuje čovekovim odricanjem od zdravorazumnih principa mišljenja.
Neodgovornost se obavija tabuima u koje ne sme da se dira, u ime vere i nacije, i u ime raznih drugih ideoloških izgovora.
Kada čovek pokorava svoju volju motivima koje njegova sopstvena savest osuđuje, on prirodno oseća krivicu, pa nastoji da te svoje motive potisne u podsvest (umesto da im se odupre). Krivica i strah dovode do licemerstva i formalizma.
Potiskivanje Ega se može prepoznati i po emotivnoj hladnoći i strogosti i disciplini koja je sama sebi cilj. Strogost i disciplinu najčešće sres’emo kod religioznih ljudi, ukočenog stava i hladnog izraza lica. Zbog krivice smisao ponašanja takve osobe postaje rigidan i iracionalan. Umesto da svojim postupcima odgovara na realne potrebe života, takva osoba svojim postupcima odgovara na potrebe svoje nečiste savesti. Ona pokazuje sklonost i da čak ugrozi svoju egzistenciju slepim pridržavanjem određenih pravila i recepata ponašanja, kojima pokušava da ostvari satisfakciju svoje nečiste savesti. Zbog svog formalizma (površnosti) takva osoba ne ume da se pokaje za uzrok svog problema, već se kaje za kršenje svojih normativnih vrednosti ponašanja, koje često nemaju nikakvu vezu sa realnim uzrokom njene krivice. Zato, uprkos njenom stalnom kajanju i izvinjavanju, krivica i dalje ostaje postajući izvor rigidnosti mišljenja. Osoba više ne razmišlja o smislu svojih postupaka, već podrazumeva da i dalje treba tako da se ponaša. Pravila ponašanja su sama sebi cilj. Iako takva osoba na prvi pogled deluje kao veoma odgovorna, ona je ipak veoma neodgovorna. Odgovorna upotreba razuma u cilju preispitivanja smisla sopstvenih postupaka je isključena, jer bi izazvala stres uma, koji je pod uticajem krivice blokiran u svojoj kreativnosti.
Neodgovornost uma stvara potrebu za formiranjem kulta prema autoritetu (crkveni ili ideološki autoritet, vođa, sistem, kodeks pravila) koji sada misli i odlučuje umesto samog čoveka. Ko u takvoj vrsti autoritarnosti misli svojom glavom, taj sumnja, a ko sumnja, on ugrožava autoritet i stabilnost sistema, i zato se shvata kao neprijatelj vere i poretka.
Pored odsustva odgovorne upotrebe razuma, krivica provocira strah i paranoidnost, što predstavlja stalni izvor osećanja ugroženosti i stalni podsticaj na traženje neprijatelja i izazivanje sukoba. Motivi potisnuti u podsvest teže da se projektuju drugome, posebno onome ko je drugačiji jer ne prihvata iste konvencionalne vrednosti.
Osoba opterećena krivicom je sklona da prezire upravo one osobe koje se otvoreno ponašaju onako kako bi ona sama želela ali tako ne sme zbog sopstvene savesti i probuđenog osećanja krivice. Mržnja se upravo bazira na takvoj vrsti autoritarnosti. Mržnja kao izraz prezira, cinizma i gađenja prema onima koji su na nižim pozicijama moći je odlika upravo takvog autoritarnog načina razmišljanja.
Realno je da čovek koji se ponaša neodgovorno ima adekvatno osećanje krivice koje ga navodi na reformu motiva kojima pokorava svoju volju. Sposobnost samokritičkog preispitivanja je uslov odgovornog razmišljanja i odlučivanja koje čoveka uzdiže iznad njegove biološke prirode i iznad iskušenja životnih okolnosti.
Međutim, ukoliko čovek svoju volju pokorava svojoj ponositosti, on postaje sujetan i nesposoban za samokritičko preispitivanje, jer bi njime ugrozio svoj sujetni Ego. Kako sujetna osoba zbog svoje nesamokritičnosti stalno kroz život reaguje nezrelo, bez odgovorne upotrebe razuma, savesti i volje, njena ličnost vremenom postaje potpuni rob velikog Ega.
Ponositost je uvek srazmerna nepoštovanju čoveka jer ona i jeste posledica nepoštovanja sebe i drugoga. Naime, kada sujetna osoba ne bi imala uobraženu sliku o sopstvenoj veličini, ona bi samu sebe mrzela, jer joj nedostaje elementarno poštovanje prema samoj sebi. Da bi sačuvala samu sebe od posledica sopstvenog nepoštovanja ona zato i postaje ponosita (opterećena svojim vrednostima), a zatim i sujetno osetljiva (uvredljiva i sklona sukobima) po pitanju svojih vrednosti u sopstvenim i tuđim očima.
Nacionalizam kod balkanskih naroda najčešće predstavlja projekciju sujete na opšti plan. Kada sujetna osoba ne bi imala preuveličanu sliku o vrednosti svoje sopstvene nacije, ona bi svoju naciju mrzila. Toliko malo ljubavi prema svojoj naciji ima, da mora da bude nacionalista da bi mogla da je voli. Dakle, sujeta i sujetni nacionalizam je mehanizam odbrane onih ljudi koji nemaju ljubavi prema sebi i prema sopstvenoj naciji.
Ukriznim se situacijama može jasno otkriti prava priroda "altruizma" ljudi koje pokreće sujeta, pa će tada pokazati spremnost da žrtvuju i svoja nacionalna prava, pa i same živote pripadnika sopstvene nacije, samo da bi izbegli poniženje svog sujetnog Ega, što tada otkriva da njihovom nacionalizmu nije cilj dobrobit samog naroda, niti nacionalna i ljudska prava, već iracionalne pobude njihovog Ega.
Ko ne voli sebe i druge ljude, pokazuje spremnost da žrtvuje i sebe i druge ljude. Otuda one besmislene parole za vreme rata koje otkrivaju takve iracionalne motive ljudi sujetnog Ega: "Do poslednjeg čoveka ćemo se boriti da se ne izvrši genocid nad nama!"
Naravno da ne postoje ljudi radi svojih vrednosti, već vrednosti postoje radi ljudi. Sama sujetna osetljivost balkanskog autoritarca prirodno rezultuje njegovom uvredljivošću i sukobima sa drugima. Zato je licemerno kada sveštenstvo iznosi narodu uzvišene fraze jevanđelja o ljubavi prema neprijatelju i međusobnoj slozi, a prethodno te iste ljude otruje pričama o korenima, naciji i tradiciji. Osoba kojoj je zapaljena ponositost, sujeta i gordost, prirodno rađa sukobe sa svima koji ne podražavaju uobraženu i nesamokritičku sliku o njenoj sopstvenoj veličini.
Laskanje sujeti, kroz zloupotrebu nacionalnih osećanja i tradicije, rezultovalo je time da ljudi srazmerno svojoj religioznosti pokazuju, ne manju, nego veću sklonost ka netoleranciji i nepoštovanje drugog čoveka, upravo zbog pomenute sujetne preosetljivosti i uvredljivosti.
Sujeta je osnov formiranja plemenskih odnosa i plemenskog izopačenja predstave o dobru i zlu. Na pitanje “Šta je za vas zlo?” poglavica afričkog plemena odgovara: “Zlo je kada nas susedno pleme napadne i opljačka!” A na pitanje “Šta je za vas dobro?” on odgovara: “Kada to isto mi uradimo njima!”
Plemenska svest je odlika i naše psihologije. Ne gleda se kakav si, već za koga si. Ako bi se gledalo kakav je ko, a ne za koga je, onda bi se takvim kriterijumom osudili sopstveni loši motivi, koji za razliku od nacističke autoritarnosti nisu skriveni i potisnuti. Zato se balkanski autoritarac odriče apsolutnih kriterijuma dobra i zla (koji su, na primer, definisani sa Deset zapovesti i koji gledaju "kakav je ko"), pa umesto njih formira subjektivni kriterijum plemenskog načina razmišljanja ("za koga je ko" "ko nije za naš kult, on je protiv nas"). Posledice takvog načina razmišljanja su katastrofalne. Onaj ko ne podražava kultni odnos prema zajednici, ko radi njega nije spreman da žrtvuje načela poštenja i pravednosti, proglašava se izdajnikom i neprijateljem. Svest o ličnoj odgovornosti ne postoji, već su za sve krivi “oni drugi”. Kult pruža izgovor za svako zlo koje se čini u njegovo ime, jer su "plemenski ciljevi sveti". Naravno, plemenski ciljevi mogu biti klasni, partijski, nacionalni, verski, ili neki drugi, ali uvek uvijeni u formu trenutno aktuelne ideologije.