skip to main | skip to sidebar
понедељак, 21. децембар 2009.
VII pripovedanje
PRVA SAZNANJA O MOGUĆNOSTIMA
FORMIRANJA LIČNIH POGLEDA NA SVET
Dolaskom u Beograd i upisom na dvogodišnji studij statistike, 1962 godine, otvorio sam nove prostore saznanja naučnih istina. Mnoga saznanja i stavove koje sam izgrađivao u ekonomskoj školi morao sam da promenem ili bitno revidiram.
Viša statistička škola u Beogradu bila je koncipirana tako da školuje inženjere za potrebe stručne pripreme i organizacije velikih statističkih istraživanja koja su, u najvećem broju slučajeva, imala ekonomsku sadržinu. Zbog toga su ekonomski predmeti na studijama bili najzastupljeniji. Pored toga proučavali smo i ekonomsku stvarnost Jugoslavije i njenu prošlost koja je dosezala dalje od uobičajenih vremenskih ograničenja na period nakon osvajanja vlasti od strane komunista.
Ekonomika Jugoslavije ulazila je u dublje uzroke određenih ekonomskih pojava i procesa, pa je zahvatala i period pre drugog svetskog rata a u nekim slučajevima i neke periode pre prvog svetskog rata. Ekonomska geografija Jugoslavije objašnjavala je teritorijalnu ekonomsku strukturu, faktore i posledice u istorijskom kontekstu određenih ekonomskih pojava i procesa na tadašnjem području Jugoslavije.
Nastava knjigovodstva bila je koncipirana tako da se objasne postupci i metode pomoću kojih se iz knjigovodstvene evidencije konstruišu ekonomski agregati za sagledavanje ekonomskog stanja, dinamike i odnosa na nivou zemlje i na nižim nivoima teritorijalne organizacije. Nastava usmerenja obuhvatala je opštu statistiku, demografiju, statistiku industrije, statistiku poljoprivrede, statistiku rada, statističku tehniku i metode statističke analize. Pored toga opširno smo učili opštu matematiku, koja nam je olakšavala razumevanje matematičkih metoda ekonomske analize i eventualno njihovo unapređivanje.
Na prvu godinu upisalo se oko 60 studenata iz istočnog dela zemlje – Srbije sa Vojvodinom, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Hrvatska je osnovala istu takvu školu u Zagrebu, u Ilici, kojoj smo mi jedne godine bili u poseti. Pretpostavljam da su se u Zagrebu školovali i studenti iz Slovenije. Ni u Beogradu a ni u Zagrebu nisam upoznao ni jednog studenta sa područja Kosova i Metohije.
Nastava se održavala na srpskohrvatskom jeziku , uz korišćenje latiničnog pisma, u skladu sa tadašnjim propisima o korišćenju pisma u saveznim organima Jugoslavije. Studenti iz Makedonije su, to se videlo, imali izvesnih problema sa srpskohrvatskim jezikom. U svakodnevnoj komunikaciji sa kolegama studentima iz Makedonije mi smo se sporazumevali i na makedonskom jeziku, koliko je ko mogao da nauči i prevaziđe jezičku barijeru. S obzirom da oba jezika spadaju u grupu slovenskih jezika, to nije predstavljalo neku naročitu poteškoću. Pored studenata koji su se upisali neposredno nakon završetka srednje škole, u školi su studirali i stariji studenti koji su došli na studije iz radnog odnosa, koji su imali svoje porodice, decu nešto mlađu od nas, sa punom platom iz radnog odnosa. Na sudije statistike su dolazili oficiri Jugoslavije koji su prethodno završili vojnu akademiju, zaposleni u državnim organima unutrašnjih poslova, zaposleni u zavodima za statistku, u službi društvenog knjigovodstva i u većim preduzećima. U ovim institucijama bilo je potrebno upravljati pojavama i procesima koji imaju masovan karakter za čije je istraživanje potrebno poznavati istraživačke metode za masovne pojave. A upravo su znanja iz statistike koja su se sticala u statističkoj školi to obezbeđivala.
Nastavnici u školi bili su najpoznatiji statistički stručnjaci školovani u zemlji i inostranstvu, eksperti Ujedinjenih nacija, profesori univerziteta, akademici i visoki funkcioneri državne uprave, među kojim bivši i aktuelni direktori Saveznog zavoda za statistiku. Oko 120 studenata na I i II godini studija obrazovalo je oko 40 vrhunskih naučnika i stručnjaka iz statistike, matematike, ekonomije i drugih naučnih oblasti.
Republički zavod za statistiku iz Sarajeva stipendirao je 12 studenata iz moje generacije za potrebe državne statističke službe u Bosni i Hercegovini. Stipenditor ne samo da je plaćao naknadu troškova našeg školovanja u Beogradu već se starao za naš uspeh u učenju tokom godine, o uslovima smeštaja, ishrane, pa i o tome da li imamo dopunske izvore prihoda od porodice, rada u toku studija ili iz nekih drugih izvora. Bili smo stimulisani da učimo i na taj način ispunjavamo svoje obaveze prema stipenditoru. Zavod je održavao stalnu vezu sa školom i ukoliko je bilo potrebno hitno preduzimao i druge mere za pomoć studentima. Povremeno su održavali zajedničke sastanke sa studentima na kojima smo mi iznosili svoje probleme i predlagali rešenja.
Solidno vaspitanje u srednjoj ekonomskoj školi pomoglo je da na studijama postižemo dobre rezultate. Studenti koji su došli iz srednje ekonomske škole u Bosanskom Brodu postizali su bolje rezultate na studijama od studenata iz drugih škola i drugih sredina u zemlji. Na to smo bili ponosni. A osim nas i naši stipenditori.
U prvoj godini studija stanovao sam u studentskom domu "Rifat Burdžević" na Zvezdari, tada beogradskoj periferiji, u kome je u četiri manja paviljona stanovalo oko 400 studenata. Bio je to isključivo muški dom koji je pored paviljona za spavanje imao i studentsku menzu, koju su koristili pored stanara doma i drugi studenti nastanjeni izvan doma. Studentski dom nije imao nikakve druge sadržaje osim spavaćih soba, sanitarnih prostorija i menze. Na tom nivou ekonomskog razvoja, društvena zajednica je obezbeđivala minimalne egzistencijalne uslove studentima tokom studija - prenoćište, ishranu, održavanje lične higijene i sl.
U drugoj godini studija stanovao sam u Studentskom gradu na Novom Beogradu, u velikom zdanju sa sobama za spavanje smeštenim duž hodnika, sa leve i desne strane. Prostora za učenje u Studentskom gradu nije bilo. Učilo se u sobama a najčešće u čitaonicama na fakultetima i školama.
U četiri objekta u kojim je bilo smešteno oko šest hiljada studenata beogradskog univerziteta, tri objekta su bila za studente – mladiće a jedan za studentkinje – devojke. U Studentskom gradu je pored objekata za stanovanje bio poseban objekat studentske menze u kome smo uz prihvatljivu cenu mogli ručati i večerati. U posebnom zdanju, izvan studentskog kompleksa, bio je smešten kulturni centar u čijim su prostorijama održavane bioskopske predstave, pozorišne predstave, nastupali su pevači, najčešće narodnog melosa. Između objekata bile su izgrađene šetne staze i postavljene klupe. Slobodno vreme u Studentskom gradu provodili smo u šetnji i međusobnim kontaktima, u prijateljskim i ljubavnim čavrljanjima. Vreme je prolazilo a mi smo bili srećni
U neposrednoj blizini studentskih domova bila je smeštena avijatičarska vojna jedinica sa više izgrađenih objekata. Vojska je bila svugde prisutna i vidljiva. Osim prostornog kontakta sa Studentskim gradom, ove ustanove nisu imale drugih kontakata.
Nastava koja je obuhvatala predavanja i vežbe, trajala je 40 časova u okviru šest dana u nedelji. Dakle, učenje je bilo forsirano, što je zahtevalo da se studenti skoncentrišu na nastavu tokom školske godine. Nije bilo vremene za izlaske i bilo koji vid provoda. Mladalačko zabavljanje odvijalo se u okviru Škole i u okviru školskih obaveza. I mnogi od nas su se družili sa koleginicama, odnosno sa kolegama u Školi. Mogli smo se družiti sa koleginicama odnosno kolegama sa prve ili druge godine studija ali je to druženje bilo, najčešće, u okviru iste godine studija. Kasnije, nakon završetka studija, ove veze su u nekim slučajevima krunisane brakom, a veći broj je pokidan. Bili smo iz različitih područja Jugoslavije, što je dovodilo do kasnijih prekida kontakata i razlaza.
Tokom druge godine studija iz mojih kolegijalnih kontakata sa koleginicom Milicom razvila se ozbiljna ljubav. Milica je bila devojka mojih godina na istoj godini studija, koja je završila srednju ekonomsku školu u Kraljevu i imala brojnu porodicu nastanjenu u selu Popovići nedaleko od Kraljeva. Zajedno smo iz Studentskog grada odlazili na nastavu iz Studentskog grada i zajedno se vraćali a uveče šetali šetnim stazama u krugu Studentskog grada. Vreme smo retko provodili izvan Studentskog grada. Neki put smo odlazili u šetnju sa njenim koleginicama na Kalemegdan.
Na drugoj godini za dan studenata bio sam od strane uprave Škole pohvaljen za postignute rezultate u toku studija, a po završetku druge godine nagrađen simboličnom nagradom priručnim učilom. Prema uspehu u toku studija moj prijatelj Milan, koji je, takođe, završio ekonomsku školu u Bosanskom Brodu i ja, bili smo najbolji studenti u generaciji studenata više statističke škole u Beogradu koja je diplomirala 1964. godine.
Diplomirao sam u julu 1964 godine. Naknadno, 1972.godine, su svi diplomirani studenti više statističke škole dobili zvanje inženjera statistike. U međuvremenu ja sam već bio diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i stekao zvanje diplomiranog ekonomiste sa kojim sam krčio svoje profesionalne puteve, iako sam stečena znanja na studijama statistike i dalje obilato koristio u poslu, što se ispostavljalo kao značajna prednost u odnosu na moje kolege - ekonomiste.
Po završetku više statističke škole, sa nepunih 21 godinu života, bio sam pred novim životnim obavezama. Ispunjenje vojne obaveze nametalo se kao prioritetno. U to vreme je u narodu podgrevano shvatanje da je "ispunjavanje vojne obaveze dužnost i čast svakog građanina". Ovakva obaveza "pokornog" građanina je bila predviđena i tada važećim ustavom države. Već tada se nailazilo na problem "savesti" i odbijanja nošenja i korišćenja oružja iz verskih razloga u nekim verskim zajednicama i delovima društva. Takvi su podvrgavani strogim zakonima tadašnje države i osuđivani su na dugogodišnje robije, nakon koje su ponovo dobijali pozive za odlazak u vojsku i ponovo kažnjavani na isti način za isto delo. Pastva je bila obavezna da bespogovorno izvršava naloge vođe i da, ako to bude potrebno, "na oltar otadžbine" položi svoj život.
U živom mi je sećanju pogibija dvadesetogodišnjeg mladića,našeg porodičnog suseda, u toku odsluženja vojne obaveze. U toku služenja vojnog roka dolazio je kući sa zdravstvenim problemima ušiju. Pre odlaska u vojsku takvih zdravstvenih problema nije imao. Nakon nekoliko dana vratio se u vojnu jedinicu u kojoj je služio vojni rok a ubrzo posle toga vraćeni su njegovi posmrtni ostaci u zavarenom limenom sanduku u pratnji vojnih dužnosnika. Porodici nije preostalo ništa drugo nego da ga sahrani. I na tome se završava svaka priča.
Potkraj osamdesetih godina, pred početak oružanih sukoba u državi između njenih pripadnika, broj ubistava u kasarnama se povećao. Na meti su bili pripadnici naroda za koji se smatralo da nisu lojalni tadašnjem političkom režimu.
Kao prirodna reakcija na takvo stanje došlo je do odbijanja odlaska mladića na odsluženje propisane vojne obaveze. Ubrzo posle toga, jugoslovensku narodnu armiju počinju da napuštaju visoki oficiri iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine... Kasnije se taj proces prenio na niže oficire, podoficire i vojnike na služenju redovnog vojnog roka. Na taj način je uspešno završena dugo pripremana i sprovođena operacija za demontažu jugoslovenske države. Posle je sve bilo mnogo lakše.
Svoju vojnu obavezu sam služio u Rijeci, tokom 1964 i 1965. godine, u kasarni na Trsatu, delu grada Rijeke koji je nakon njegovog izdvajanja iz sastava Italije i završetka I svetskog rata dodeljen tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon II svetskog rata Rijeka je u celini pripojena tadašnjoj Demokratskoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, zajedno sa poluostrvom Istra i svim njenim naseljima (Pula, Opatija, Pazin, Idrija i dr.)
Teritorija Istre je sa svim njenim bogatstvom (bez italijanskog stanovništva) pripojena tadašnjoj Jugoslaviji, nakon vojnog osvajanja, uz saglasnost sila pobednica u II svetskom ratu. Krajem rata su se za ovo područje vodile žestoke borbe sa nemačkom vojskom. U jugoslovenskoj vojsci je bilo mnogo vojnika iz njenih istočnih i južnih krajeva (Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije) koji su učestvovali u završnim bitkama i osvajanju dotadašnjih italijanskih područja. Bitke su bile žestoke, sa mnogo žrtava u toku borbi i mnogo pogibija posle borbi. O tome su nam pričali naši tadašnji oficiri u jedinici.
Tokom mog služenja vojnog roka izvodili smo vežbe upravo po liniji na kojoj su borbe bile najžešće i gde je bilo najviše žrtava – oko stare italijansko-jugoslovenske granice. U planinskom delu Istre, u jednoj prirodnoj udolini bilo je smešteno naselje sa simboličkim nazivom – Klana. U vreme borbi u Klani je živelo oko 700 stanovnika, uglavnom italijanske narodnosti. U borbama za ovo mesto je, prema kazivanju naših tadašnjih oficira, na obe strane – učesnice u borbama, poginulo oko 15.000 vojnika. Među tim vojnicima bilo je dosta naših južnjaka. To je bio njihov ulog u temelje tadašnje Jugoslavije.
Ginulo se i na drugim stranama. Major Marko pričao je na jednoj vojnoj vežbi u kojoj sam ja njemu obezbeđivao telefonsku vezu pomoću radio stanicom – RUP, svojim drugovima u mom prisustvu, da je njegova jedinica učestvovala u masakru nemačkih vojnika prilikom njihovog povlačenja prema Austriji. Spominjao je cifru od 15.000 masakriranih njihovih vojnika. Možda je to tada bilo preterivanje ali je broj žrtava zaista bio stravičan. A kao dokaz da su počinili zločin bilo je njegovo priznanje da je njegova jedinica od tadašnjih vlasti bila u narednim mesecima kažnjena prinudnim radom na seči bosanskih šuma. Govorio je o teškim uslovima života u bosanskom bespuću u vreme izdržavanja kazne za učinjene zločine u završnim borbama za još neki pedalj tuđe zemlje.
Major Marko bio je paradigma tadašnjih vojnih kadrova. Za Marka su se vozili posebnim kamionom dušeci za spavanje, piće i cigarete za okrepljenje. A Marko je već pre polaska na vojnu vežbu bio pijan. Žalio se što nema ovlašćenje da strelja vojnika ako ne ispunjava njegova naređenja. A naređenja pijanog čoveka su, uglavnom, bila nesuvisla. Nije znao šta radi.
Na svu sreću, umesto njega, njegove obaveze su izvršavali drugi oficiri u funkciji zamenika, pomoćnika ili pomoćnika pomoćnika. Međutim, po završetku vežbe majoru Marku je javno dodeljeno priznanje za izvanredno uspešno izvedenu vežbu, čime je bio otvoren put za njegovo dalje napredovanje u vojnoj hijerarhiji.
Tada sam se prvi put sam se u životu susreo sa hipokrizijom, nemoralom u čijem kreiranju učestvuje veliki broj pojedinaca i sa pogubnim posledicama hipokrizije po društvo.
Rijeka je bila puna vojnika. Na Trsatu nas je bilo oko 3.000, uglavnom iz područja iz kojih su očevi ostavljali svoje kosti za osvajanje ovog područja. Vojnika iz Slovenije i Hrvatske je bilo tek u tragovima. Za vreme svog službovanja, u kasarni sam upoznao jednog vojnika iz Slovenije i jednog iz Hrvatske.
Lokalno stanovništvo nije pokazivalo naklonost prema mladim vojnicima. Pre bi se moglo reći da su nas posmatrali sa gađenjem i mržnjom. Zbog toga nas oficiri i nisu često puštali u grad. A i izlazak je bio kontrolisan, uglavnom od lica u civilnim uniformama.
U kasarni su se prema meni odnosili, uglavnom, korektno, tako da danas mogu reći da mi je boravak u vojsci bio čak prijatan. Jedino su mi u početku mog boravka fizički napori bili teški. Kasnije sam se navikao tako da sam fizičke napore dobro podnosio.
Boravak u vojsci je bio usredsređen na sticanje vojnih veština i navika vojne discipline. Bio sam raspoređen u pješadinsku jedinicu koja je po svojoj strukturi predstvljala prateću jedinicu. Imala je zadatak da višem vojnom rukovodstvu pruža vojnu zaštiti i obezbeđuje telefonsku, radio i radio-telegrafsku vezu. Za te zadatke raspolagala je odgovarajućom tehničkom opremom – minobacačima, bestrzajnim topovima, telefonima i telefonskim kablovima, radio stanicama malog dometa (do 5 km) i radio-stanicama velike snage i velikog dometa.
Na početku vojne obuke bio sam usredsređen na učenje rukovanjem pješadijskim naoružanjem - podešavanje nišanskih sprava (puške, minobacača, bestrzajnog topa), gađanje, upotrebu ručnih bombi i sl.
S obzirom da sam ja bio raspoređen za obavljanje zadataka radio-telegrafiste u ratnim uslovima, nakon mesec dana sam sa drugim vojnicima učio više od 6 meseci radio-telegrafiju, zvučne morzeove znake i način slanja vojnih poruka radio stanicom. Na kraju učenja sam polagao ispit i uspešno položio. Na taj način sam stekao novo zanimanje koje sam kasnije zanemario a stečena znanja nisan funkcionalno koristio.
Na vojnim vežbama na koje sam kasnije povremeno pozivan, proveravane su moje sposobnosti rukovanja radio stanicom, primanje i slanje radio-
telegrafskih poruka. Već nakon 10 godina moje sposobnosti radio-veziste bile su znatno smanjene pa su mi ubrzo promenili vojno-evidencionu specijalnost u tromblonistu, odnosno pješadinca koji se kao živa sila, uz upotrebu tromblona (snažnog pješadijskog protivtenkovskog oruđa) suprotstavlja tenkovskim jedinicama. Na moju sreću do ovakvog mog angažovanja i herojskih podviga, nije nikad došlo.
Po isteku dvanaestomesečnog perioda služenja vojnog roka, polovinom septembra 1965. godine dobio sam potrebne dokumente ukojim se potvrđivalo da sam uspešno – sa vrlo dobrim uspehom (sa ocenom 4) ispunio svoju vojnu obavezu, nakon čega sam krenuo u stvarnu borbu za opstanak u beogradskom i novosadskom društvenom okruženju.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 10.21
0 коментара
Ознаке: pripovedanje
VI pripovedanje
PRVA EKONOMSKA ZNANJA
Nakon završetka osnovne škole u Derventi trebao sam izabrati srednju školu u kojoj ću nastaviti školovanje. Mogućnosti su bile ograničene i svodile su se na školovanje u postojećim srednjim školama u Derventi, Bosanskom Brodu i eventualno u Slavonskom Brodu. U Derventi je bila učiteljska škola koja je učenike školovala za zanimanje učitelja, poljoprivredna škola za zanimanje poljoprivrednog tehničara, i realna gimnazija sa dva razreda, nakon kojih su đaci mogli da upisuju neke druge škole za specifična zanimanja, u vojsci, na železnici i dr. U Bosanskom Brodu bila je ekonomska škola. Moja sestra Kaja pohađala je ekonomsku školu u Bosanskom Brodu a sestra Jela učiteljsku školu u Derventi. Ja sam se opredeljivao između ove dve vrste škola. Već sam imao predstavu o tome šta se u ovim školama uči. Ja sam preferirao ekonomskoj školi a otac učiteljskoj. Na nagovor oca, zajedno sa njim sam otišao u učiteljsku školu u Derventi da se upišem. Tamo su mi rekli da treba da polažem test iz pevanja. Da bih izbegao testiranje iz pevanja pokušao sam da nagovorim oca da prihvati alternativu. I prijavio sam se za upis u ekonomsku školu.
S obzirom da se za upis prijavilo 120 učenika a kapaciteti škole su bili dimenzionisani za prijem 60 učenika, 60 prijavljenih učenika trebalo je da bude eliminisano, među kojim bih možda bio i ja. Međutim, uz zalaganje tadašnjeg predsednika opštinskog komiteta SK u Bosanskom Brodu, svi prijavljenu učenici su upisani, uz rigorozne kriterijume savlađivanja gradiva u toku godine.
I krenula je nastava. U tri razreda bilo je po 40 učenika, ukupno 120. Najveći deo gradiva bio nam je sasvim nov. Učili smo ekonomiju tako da bih mogli da radimo u preduzećima raznih delatnosti ( u proizvodnji, trgovini) bankama, osiguravajućim zavodima, u državnoj upravi. Dakle veoma širok dijapazon mogućnosti zaposlenja nakon završetka škole.
Učili smo teorijske ekonomske predmete kao što je ekonomika preduzeća, politička ekonomija, ekonomija Jugoslavije, tehničke veštine u ekonomiji kao što je knjigovodstvo, privredna i aktuarska matematika, privredno pravo, pomoćne predmete za bolje razumevanje proizvodnje kao što je tehnologija, ekonomska geografija i predmete iz opštih disciplina kao što su srpskohrvatski jezik, strani (francuski, ili engleski jezik), istorija i opšta matematika. Tokom celokupnog školovanja imali smo fiskulturu a kasnije su nas još učili vojnim veštinam, kroz predvojničku obuku.
Program je bio prenapregnut. Imali smo 6 radnih dana u toku sedmice sa 5-6 časova dnevno, što je uz putovanjem vozom sa udaljenosti oko 20 kilometara u vremenskom trajanju od po jedan sat u svakom smeru, predstavljalo velike napore. Nakon prve godine oko 1/3 učenika nije upisalo drugu godinu, pa su u najvećem broju slučajeva odustali od daljeg školovanja za ekonomsku struku ili su, ređe, ponavljali razred.
U višim razredima bilo nas je manje u učionicama a dobili smo i aneks školske zgrade sa novim učionicama, TV salom (godinu dana ranije počelo je redovno emitovanje TV programa u zemlji), skriptarnicom, školskom kuhinjom. Stvoreni su bolji materijalni uslovi školovanja.
Narednih godina manji broj učenika nije završavao razred a dobijali smo i nove drugove iz drugih škola u zemlji. I nas 26 iz razreda polaže maturu ekonomske škole.
Oduševljenje samoupravljanjem
Nakon konsolidacije ekonomskih i političkih prilika u zemlji, krajem pedesetih godina dolazi do vidnijeg ekonomskog napretka. Novi model upravljanja preduzećima kroz participaciju radnika u upravljanju u okviru organa upravljanja, počeo je da daje rezultate. Uz malo propagande, izolaciju zemlje i uz intelektualni dribling u ekonomskoj školi, bio sam uveren da imam sreću da živim u najboljem i najpravičnijem društvu koje samo što nije zakoračilo u komunizam, da svako radi koliko može a u raspodeli zajedničkih rezultata rada učestvuje prema svojim potrebama. Kod omladine se razvijao altruizam, da je zajedničko i opšte važnije od pojedinačnog i individualnog. Mi imamo sreću da smo mladi, da možemo puno raditi, puno doprinositi opštem boljitku, uz skromnost u potrošnji, brigu o onim čije su radne sposobnosti manje. Metode raspodele u kapitalizmu smatrali smo proizvodom otuđenosti čoveka i njegove perverzije. A o takvoj ljudskoj nastranosti napisane su mnoge knjige mladih autora.
Politička elita nije ništa prepuštala slučaju. Jeste da o tome postoji brojna literatura, ali treba živom rečju stvari učiniti ubedljivijim. Da ne bi gubili vreme između nastave i polaska voza, u školi je organizovana slobodna aktivnost u vidu političke nastave.
Politička nastava u školi
Za političku nastavu, smatralo se, da treba da je drže naši stariji drugovi, jasno pod kontrolom, da bi bila ubedljivija i da bi snažnije uticala na oblikovanje nas mladih. I mi smo imali "političkog komesara" iz jednog od starijih razreda, koji je sa nama prorađivao političke teme i aktuelnu političku situaciju. Zbog toga nismo imali vremena za fudbal, mladalačko druženje i slobodan izbor mladalačkih tema, ljubav i zaljubljivanje. Bilo je to najbolje vreme za ideološko oblikovanje. I nije trebalo dangubiti, jer će se kroz mladalačko oblikovanje obezbediti trajnost aktelne vlasti i trajnost podaništva.
Jedne subote uveče otputovali smo kući a u nedelju pre podne bilo je predviđeno ugledno predavanje jedne naše nastavnice. Nismo imali vremena ni naspavati se a kamo li pripremiti za njeno predavanje. U prisustvu direktora i gotovo svih nastavnika škole, nastavnica je pre prelaska na izlaganje propitivala đake poslednju lekciju. Ja sam bio prvi koga je prozvala. I nisam znao odgovor. Bilo me je zbog toga sramota i taj stid i sram i danas pamtim i osećam.
Čini mi se da su od nas napravili i više nego što su očekivali. Bili smo kompletno pripremljeni za život u postojećim društvenim odnosima. Ali samo u postojećim. Svaka promena delovala bi zbunjujuće, pa je postojala opasnost od našeg otpora.
Nekoliko godina kasnije u studentskoj pobuni beogradskih studenata isticane su vrednosti pobune i protesta protiv "crvene buržoazije". Naši vršnjaci istrajavali su u odbrani "vrednosti komunizma", odnosno njegove čistote.
Matura
Došlo je vreme za polaganje maturskog ispita. Ja sam pripadao prvoj generaciji srednjoškolaca koji su maturu polagali tako što su na odabranu temu pisali maturski rad. To je svakako bio neodmeren zahtev i produkt odluke neukih ljudi. Ja sam to pisanje maturskog rada ozbiljno shvatio, zamišljajući sebe kao naučnika koji će otkriti do tada neotkrivene naučne istine. I predložio sam nastavnici političke ekonomije da napišem rad sa temom Delovanje zakona vrednosti u socijalizmu. Bilo je to u najmanju ruku prepotentno. Nastavnica me je saslušala, nije htela da kvari moju mladalačku prepotenciju i predložila mi temu sa naslovom Apsolutno i relativno osiromašenje radničke klase u kapitalizmu. To su poznate varijacije na Marksovu temu da za radničku klasu u kapitalizmu nema spasa, da ona sve manje i manje učestvuje u raspodeli novostvorene vrednosti pa i onda kada joj se apsolutno poboljšava materijalni položaj. To je razlog za rušenje takvog nepravičnog poretka, za dizanje socijalnih revolucija kojim obiluje XIX i XX vek. U biblioteci sam pronašao mnoštvo domaće i prevedene strane literature pa sam na jednostavan način "savladao" odabranu temu. I normalno, krajem školske 1961/62 školske odbranio maturski rad.
S obzirom da sam bio stipendista metalskog preduzeća "Đuro Đaković" iz Slavonskog Broda tokom poslednje dve godine srednje škole, imao sam obezbeđeno zaposlenje u tom preduzeću. Svoju obavezu prema preduzeću koje mi je uplaćivalo određeni novčani iznos u vidu stipendije radi pomoći za pohađanje škole, odložio sam i upisao se na studije statistike na višoj statističkoj školi u Beogradu. Za nastavak studija obezbedio sam stipendiju od republičkog zavoda za statistiku Bosne i Hercegovine, koja mi je bila dovoljna za pokriće troškova boravka tokom studija u Beogradu i na taj način prevazišao materijalna ograničenja moje porodice za nastavak studija.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 08.38
0 коментара
Ознаке: pripovedanje
субота, 19. децембар 2009.
V Pripovedanje
PRESELENJE I VOŽNJA ĆIROM
Sa zaobljene visoravni, pola sata hoda od železničke stanice Bosanski Lužani, 1955. g. odselili smo se u kupljenu kuću, takođe u selu Žeravac, na početku njegovog atara, jedva sto metara od železničke stanice Polje. I ovde je, nekad, pre rata, bio industrijski kolosek i industrijsko postrojenje. Međutim, u momentu našeg preselenja sva ta industrijska postrojenja bila su demontirana, nije bilo industrijskog koloseka ali su ostali objekti koji su se tada koristili za stanovanje. Ne znam kakva je bila ranija namena tih objekata ali su oni bili neobičnog oblika da bi bili građeni za stanovanje.. Njihov tadašnji izgled i namena bio je, svakako, posledica posleratnih improvizacija. U tim objektima stanovao je svet kome su ti stanovi namenski dodeljeni posle rata. Među njima je bio jedan majstor sa suprugom i više dece i jedan milicioner sa dve devojčice. Majstor je imao brojnu porodicu tu u stanu a milicioner brojnu širu porodicu rasejanu po tadašnjoj Jugoslaviji. Tu je bila i porodica koja je bila u nekakvoj vezi sa bivšim vlasnikom tog poseda, koja je imala rodbinu u Americi ili nekoj drugoj prekookeanskoj zemlji koju smo mi zvali Amerika. U toj porodici je sa majkom, sredovečnom ženom, živela kćerka Danica, lepa vitka crnka koja je čekala priliku da se uda. Svakodnevno je sa nama koji smo išli u školu, odlazila u Dervantu bez nekakvih stvarnih razloga. Ili je to nama samo tako izgledalo.
U porodici majstora, poreklom iz Galicije, živeo je dečak po imenu Mladen, nešto mlađi od mene, sa kojim sam se intenzivno družio, pretežno igrajući šah ili vozeći sebicikle po neuobičajenim putevima. Na tim putevima smo otkrivali stvari koje je prekrio korov ili su pale u zaborav. Među takvim neobičnim pojavama otkrili smo u visokom šipražju nemačko groblje sa dobro očuvanim spomenicima.
U porodicu milicionera dolazila su deca njegovih poginulih rođaka, Viktor i Milena. Viktor je išao u podoficirsku akademiju a preko leta dolazio je na odmor kod strica u našem susedstvu. Milena je išla u ekonomsku školu u Banja Luci u isti razred kao i ja ali je bila malo starija od mene. Stanovala je u domu "Danko Mitrov" u Banja Luci kao "ratno siroče" do završetka ekonomske škole. Moja sestra Jela i ja intenzivno smo se družili sa našim vršnjacima u vreme njihove posete stricu i odlazili zajedno na igranke ili izlete. I iz tih druženja su se rađale prve mladalačke ljubavi.
Tokom dana sam čuvao stoku. Najčešće je to bila jedna krava koju sam napasao na prostoru pored železničke pruge. Po podne sam, obično, išao na kupanje na reku Ukrinu. U to doba reka je bila mirna i pitoma da bi u vreme proletnjih bujica narastala, postajala nepoćudna i izlivala se. Kupali smo se do prvih jesenjih dana.
Privlačilo nas je zrelo, sočno voće, koje se nalazilo svuda oko nas. Ovde su se obistinjavale reči pesnika "gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi a drvo je blagorodno pa će da nagradi".
Te nagrade ranije zasađenih voćaka dobijala su sva deca iz susedstva. Voće je bilo zajedničko. Jedino, kada voće potpuno dozri, njegov vlasnik ga bere. Do tada je to dečija svojina. Mnogo godina kasnije bio sam ne malo iznenađen, nakon doseljavanja u Vojvodinu, kad sam doznao da je branje voća u tuđem voćnjaku strogo zabranjeno i kažnjivo. Iako logična, ova mera mi se dugo godina nije dopadala a zbog nje i neke druge navike vojvođanskog stanovništva. Dugo sam čeznuo za zavičajnom slobodom.
"Ćira" mali voz na pruzi uskog koloseka bio je žila kucavica celokupnog područja oko 10 kilometara levo i desno od pruge. Na približno 5 kilometara duž pruge bile su železničke stanice. Tokom dana bilo je više putničkih vozova u oba smera na liniji Derventa – Slavonski Brod ili Doboj – Derventa – Slavonski Brod, koji su išli po redu vožnje a ponekad i teretni voz koji nije išao po redu vožnje već prema potrebama za prevozom tereta između stanica na toj saobraćajnoj liniji.
Putničkim vozovima prevozili su se radnici, učenici, poneki namernik koji je putovao iz nekih posebnih razloga i seljaci koji su potovali u grad da bi prodali svoje viškove poljoprivrednih proizvoda i došli do potrebnog novca za kupovinu proizvoda potrebnih za zadovoljavanje elementarnih životnih potreba (petroleja za osvetlenje, soli, brašna, šećera, sapuna, odeće i obuće za zaštitu od vlage i hladnoće). Sve izvan toga bilo je luksuz. Radnici su, najčešće putovali na sever, u Bosanski ili Slavonski Brod u kome je bilo smešteno više fabrika u kojim su radili ovi radnici nastanjeni duž pruge. Putovanje između Dervente i Slavonskog Broda trajalo je oko jedan sat i dvadeset minuta (oko 25 kilometara) a između Doboja i Slavonskog Broda (oko 65 kilometara) približno tri sata. Sa usputnih stanica putovanje je trajalo srazmerno kraće vreme. Vozovi su uvek bili puni a najčešće prepuni. Često puta su pored ugodnih putničkih vagona, u sastav voza uključivani i zatvoreni vagoni za prevoz tereta i stoke koji su bili improvizovani za prevoz ljudi, dodavanjem fiksiranih klupa pored zidova vagona. Zimi je u ovim vagonima sa ugljem ložena peć "bubnjara" smeštena u sredini vagona koja je davala poželjnu temperaturu. Ulazak i izlazak iz ovih vagona zahtevao je posebnu veštinu, jer su improvizovane stepenice instalirane na spoljnoj stranu vagona bile visoke, pa je trebalo pri ulasku uskakati a pri izlasku iskakati iz vagona. Dugo sam u mladosti nosio tragove iščašenja skočnog zgloba na desnoj nozi do koga je došlo zbog iskakanja iz ovakvog vagona na usputnoj stanici, radi prelaska u drugi vagon u istom vozu.
Nakon lokomotive koja je u to vreme bila parna i imala dva radnika - mašinovođu i ložača, u sastav voza su ulazila tzv. "službena kola" za potrebe vozovođe, odnosno "šefa voza" i za prevoz pisama i paketa sa zaposlenim poštanskim osobljem. Katkada su ove dve funkcije voza bile razdvojene u posebnim vagonima. Nakon službenih i poštanskih kola u sastav voza je ulazilo više putničkih vagona a u svaki je moglo da stane do 50 putnika, a na kraju voza su dolazili eventualno vagoni za prevoz tereta.
Mi deca putovali smo vozom u školu. U selima su nakon rata bile otvorene četvorogodišnje osnovne škole dok se u više razrede (koji su se neposredno posle rata zvanično nazivali niža realna gimnazija od I do IV razreda a kasnije osnovna škola od V do VIII razreda), moralo putovati u najbliži grad. Tada ni jedno selo na teritoriji opštine Derventa nije imalo više razrede osnovne škole, već samo grad Derventa. Do tada su deca bila obavezna da pohađaju četvorogodišnju osnovnu školu, a nakon proširivanja osnovne škole sa višim razredima bila su obavezna pohađati osmogodišnju osnovnu školu. Ja sam putovao vozom već od I razreda niže realne gimnazije koju sam se upisao 1954, do završetka osmogodišnje osnovne škole 1958 godine, u početku na relaciji Bosanski Lužani – Derventa a kasnije na relaciji Polje – Derventa.
Putovanje vozom mi je oduzimalo mnogo vremena. To je ne samo vreme provedeno u putovanju vozom već i vreme provedeno na železničkoj stanici, iako je dolazak i odlazak dece u školu i raspored časova nastave bio maksimalno usklađen, nisu se mogli potpuno izbeći gubici vremena. To se negativno odražavalo na uspeh u školi, pa su deca "vozari" po pravilu imala u školi niži uspeh od gradske dece i dece iz bližih seoskih naselja. Ja više nisam bio najbolji učenik u razredu ali sam bio među boljim učenicima, što je, s obzirom na okolnosti, bio izuzetan uspeh.
Železničke stanice bile su izuzetna škola. Na njima su se svakodnevno susretali zanimljivi ljudi. Jedan od njih je nosač Đula na stanici Derventa, jevrejin koji je pre rata imao u vlasništvu lanac trgovine na veliko i malo u Derventi koja je posle rata nacionalizovana ili na drugi način prešla u državno vlasništvo. Taj "prelazak" nije podrazumevao nikakvo obeštećenje vlasnika niti njegovo materijalno zbrinjavanje. I tako je Đula našao uhljeblje u svakodnevnom nošenju kofera novoj gospodi od voza do fijakera, kojih je tada bilo nekoliko na željezničkoj stanici.
Na stanici su se između dolaska i odlaska voza skupljale i gradske lude - mentalno retardine osobe, kojih je u to vreme bilo puno iz raznih razloga, od kojih su najčešći bili gubici bliskih rođaka tokom ratnih godina. Mnoge od tih retardiranih osoba su kao deca prisustvovale ubistvu svojih bliskih rođaka nakon čega su mentalno obolele. Deca su bili njihovi jedini prijatelji koji su mogli da ih razumeju.
Kondukteri su bili naši prijatelji koji su nas razumevali a katkada nam i pomagali. Od konduktera smo se naslušali raznih neobičnih životnih priča, koje možda i nisu bile istinite ali su bile interesantne.
Nakon što su me upisali u prvi razred niže realne gimnazije u Derventi, svakodnevno sam sa železničke stanice Bosanski Lužani odlazio u školu. Putovanje me je veoma zamaralo. Značajno olakšanje bilo mi je to što je zajedno sa mnom u školu išla sestra Jela koja je išla u školu tri razreda ispred mene. Ona me je podsticala ali i kontrolisala tempo mog kretanja.
Zgrada u kojoj je bila smeštena škola bila je impozantno, velelepno zdanje izgrađeno pre prvog svetskog rata, pre prisajedinjenja ovih krajeva kraljevini Jugoslaviji, u Austro-Ugarsko vreme, i sa njom je u ove krajeve stigla pismenost i organizovano obrazovanje. U prvom razredu niže realne gimnazije prvi put sam se susretao sa učenjem predmeta koje do tada nisam imao priliku da učim. Tada sam počeo da učim francuski jezik i prve reči na francuskom jeziku, pisanje i čitanje muzičkih zapisa, biologiju i tajne prirode, zoologiju i tajne života životinja, o drevnim narodima i kulturama, o neobičnim svetovima i još neobičnijoj prirodi i još o mnogim drugim stvarima. Učenje mi je bilo interesantno. Na nastavi sam pamtio gotovo sve. Malo sam vremena provodio u individualnom učenju. Mnoge predmete sam savlađivao gotovo isključivo u školi, dok sam jedan broj predmeta više učio kod kuće. Na taj način sam lakše savlađivao sve školske obaveze.
Veliku pomoć u učenju imao sam od čitanja neobavezne literature u kojoj sam pronalazio novi, meni nepoznat i interesantan svet. Na taj način sam naučio da pamtim pročitan tekst, da interpretiram pročitano i da iz događaja iz svakodnevnog života konstruišem priču u usmenom i pismenom obliku. Slobodnu literaturu sam više čitao leti, na raspustu, a manje u toku godine kada sam pohađao nastavu u školi. Da bih došao do novih knjiga učlanio sam se u gradsku biblioteku, u kojoj sam stalno podizao knjige i čitao ih u celini. Po preporuci bibliotekarke koja je svoj posao obavljala brižno i sa razumevanjem, čitao sam svetske i domaće klasike dečije literature. Sa godinama, bibliotekarka je usmeravala moje interesovanje prema delima koja su bila sve složenije strukture i zahtevala veći fond znanja.
Polazak u sledeći razred koji je sada preimenovan u V razred osnovne škole poklopio se sa preselenjem iz kuće u kojoj smo do tada stanovali u novu kuću koju je otac kupio za vrednost celokupnog imanja (četiri hektara zemlje, kuću, štalu, mnogo stoke i još po nešto) i izvestan dodatak, jer vrednost imanja nije bila dovoljna da bi se isplatila nova kuća. Ta nova kuća bila je u ataru istog sela, ali na samom njegovom početku, tako da je bila udaljena od prodatog imanja oko četiri kilometra. U jednoj polovini kuće bio je smešten mesni ured za Žeravac i nekoliko kontaktnih sela, tako da smo za svoje porodične potrebe u početku koristili samo jednu polovinu kuće, a celu kuću tek posle više od dve godine, nakon iselenja mesnog ureda.
U šesti razred osnovne škole putovao sam iz kupljene kuće sa železničke stanice Polje do Dervente, oko 5 kilometara i desetak minuta vožnje. S ozirom da je železnička stanica Polje sada bila bliža kući, odlazak u školu bio je manje naporan nego ranije kada smo putovali sa stanice Bosanski Lužani, naročito u zimskom periodu. A i lakše smo odlazili u Derventu i iz drugih razloga, naročito u bioskop, popularno "kino", na popodnevnu predstavu. Sa promenom mesta stanovanja proširile su nam se mogućnosti novih saznanja.
Pored "kina" koje se uzdiglo do "hrama kulture", često smo posećivali razne manifestacije. U sećanju mi je ostao književnik Branko Ćopić koji je u Derventi imao interesantan susret sa decom. Obavezno smo posećivali predstave amaterskih pozorišnih grupa, pevača i sl. Tu je i nezaobilazni sedmični pazarni dan četvrtkom, kada su se u grad slivali seljaci da prodaju ili kupe stoku, poljoprivredne proizvode ili, jednostavno, da se međusobno susretnu i čuveni godišnji vašar krajem avgusta, na kome su se pored trgovine izvodile vašarske predstave, prikazivale cirkuske veštine, pevala i svirala folk muzika.
U šestom razredu osnovne škole nastavili smo sa savladavanjem novih znanja i učenja intelektualnih veština. I pored materijalne bede u školi smo raspolagali sa većim brojem učila. U učionici smo imali klavir, u fiskulturnoj sali veći broj sportskih sprava i rekvizita, u kabinetima za fiziku i hemiju odgovarajuća učila za eksperimente i pokaznu nastavu. Sprave i učila pomagale su nam da razumemo usmeno izloženu materiju i da razvijemo fizičke i intelektualne veštine.
Nakon završenog šestog razreda osnovne škole, u Derventi je osnovana još jedna osmogodišnja škola koja je dobila ime "Zdravko Čelar". Moja škola dobila je naziv "Nikola Tesla". Učenici su raspoređeni u novu školu prema udaljenosti od objekta škole. I moji drugovi su većinom nastavili školovanje u školi "Zdravko Čelar". Međutim, moj otac se pobunio protiv mog premeštaja, pa sam ja nastavio dalje školovanje u školi "Nikola Tesla" i završio osnovnu školu 1958 godine. Tek kasnije sam shvatio reakciju oca, koja je bla zasnovana na činjenici da je dotadašnja škola imala znatno bolje uslove za učenje i obrazovanje đaka.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 03.39
0 коментара
Ознаке: pripovedanje
четвртак, 17. децембар 2009.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 11.53
0 коментара
субота, 12. децембар 2009.
III pripovedanje
PRVE POLITIČKE DEMONSTRACIJE,
PRVO ODELO I ČOKOLADE
Nakon preživljenih prvih dečijih trauma bio sam presretan što smo svi na broju. I što se međusobno volimo. Mislio sam da sve imamo, samo bi mogli da nabavimo malo više čokolade. U svojoj dečijoj svesti nisam mogao znati sa kakvim se sve problemima susretao otac da bi nam, koliko toliko, obezbedio uslove za fizički opstanak.
Otac je donosio kući nekakve novine i knjige koje su im, valjda, deljene besplatno. U tim novinama sam video drugove Staljina i Tita i druge naše (jugoslovenske) i njihove (sovjetske) drugove. Kasnije su mi dugo ostali u sećanju slike naših, jugoslovenskih drugova - Bakarića i Đilasa.
I počeli smo da živimo, manje više, normalno, a po mom dečijem poimanju čak veoma lepo. Otac mi je kupio prvo odelo a ponekad je meni i sestrama donosio čokoladice.
U administrativnoj raspodeli kadrova otac je dobio premeštaj službe iz Bosanskog Broda u Olovo, gradić udaljen oko 200 kilometara od Bosanskog Broda, u bosanskom bespuću. Koliko je to bespuće bilo značajno govori činjenica da ni do danas, posle više od šezdeset godina, nisam imao nikakvih razloga da lično odem u to bespuće.
U novoj raspodeli kadrova otac je raspoređen da kao vozovođa, odnosno šef voza, učestvuje u realizaciji planskih zadataka obnove zemlje, što je u njegovom slučaju značilo izvlačenje balvana iz bosanskog bespuća, uz učešće većeg broja radnika i uz upotrebu železničke mehanizacije, za potrebe izvoza iz zemlje, radi pribavljanja pravog novca (a ne falsifikata) za kupovina namirnica za podmirivanje osnovnih egzistencijalnih potreba stanovništva, uglavnom hrane. U to vreme se privređivanjem u zemlji, bez uvoza osnovnih prehrambenih proizvoda koje je trebalo platiti, nisu mogle zadovoljit osnovne egzistencijalne potrebe stanovništva u hrani, odeći, obući i sl. i.
Uslovi samačkog života u Olovu su bili, blago rečeno, užasni. Bez dovoljno odmora i hrane otac nije mogao obnavljati životne funkcije. Na njegovom organizmu su iz tog perioda ostale trajne posledice. Za početak, ocu je oboleo želudac a kasnije i drugi organi – pluća, srce. Zbog toga mu je, ubrzo potom, u Zagrebu, operisan želudac. Od oboljenja pluća se lečio do kraja života.
Na kraju se epizoda sa izvlačenjem balvana za realizaciju planskih zadataka završila. Generalna promena političkog kursa zemlje i raskid političkih i ekonomskih odnosa sa Sovjetskim Savezom imala je teže posledice po stanovništvo. Uz slabo rodne godine, tragedija stanovništva se širila. Stanovništvu su nedostajale osnovne životne namirnice. Posna zemlja bila je jedini izvor egzistencije. Život je otežavala i beskrupuloznost partijske i državne biroratije. Brutalno korišćenje sile u prevođenju seljaka u socijalizam umanjilo je ionako niske poljoprivredne prinose. Ljudi u kožnim kaputima sleđivali su seljacima krv u žilama. Kožni kaputi bili su izraz standarda ljudi u institucijama državne bezbednosti. U živom mi je u sećanju dolazak seljaka iz susednog sela (Bosanskih Lužana) koje su pod pretnjom sile udružili u seljačku radnu zadrugu, da bez poziva, u nedelju, oru našu njivu traktorom kojim nisu znali da rukuju. Njihova obrada naše njive, koja nije bila udružena u zadrugu, bila je takva da smo kasnije godinama imali slabije prinose na toj njivi, sve dok nismo potpuno otklonili posledice "dubokog oranja". Jedan od učesnika "radne brigade" se krišom izvinjavao mojoj babi Evi, zbog beskrajnog bezobrazluka njihovih nalogodavaca. Smirenost moje babe Eve je otklonila svaku mogućnost verbalnog sukoba i kasnijeg režiranja "slučaja".
Mi deca, kojih je tada u porodici bilo troje, ja i moje dve sestre, fizički smo opstali samo zahvaljujući nadljudskim naporima i umešnosti roditelja i naše babe Eve. Krava je davala dovoljno mleka tokom godine za prehranu nas dece. Roditelji su se suzdržavali od potrošnje mleka.
U području severo-zapadne Bosne uvek je bilo hrane u vidu stočnih proizvoda ali ne i u potrebnim žitaricama. Zbog viših prinosa po jedinici zasejane površine u odnosu na druge žitarice, kukuruz je bio osnovna poljoprivredna kultura u tom području, ne samo za tov svinja već i za ishranu stanovništva. Pa i pored toga, bez uvoza iz drugih područja zemlje (najčešće iz Slavonije, Srema i Bačke) i iz inostranstva, nije bilo moguće obezbediti dovoljnu količinu žitarica za prehranu lokalnog stanovništva. Počeli smo oskudevati u hlebu.
Otac je za mesečnu platu mogao da kupi tridesetak kilograma brašna po špekulantskim cenama. U toj opštoj oskudici, špekulanti su trljali ruke i gomilali zalihe brašna, sve dotle dok se zalihe brašna nisu ubuđale. Nakon što se ubuđalo, brašno smo mogli kupiti po nižoj ceni i utoliti glad hlebom umešenim od pokvarenog brašna.
Nakon oštrih zima posna zemlja počinjala je da daje prve plodove, najpre u krompiru a kasnije i u drugim plodovima. Na međunarodnoj sceni smo došli u sukob sa Zapadom u vezi sa rešenjem statusa Trsta. Mi nismo dobili ono što smo tražili, pa smo počeli da gomilamo trupe na granici prema Italiji a u unutrašnjosti zemlje smo organizovali demonstracije sa najznačajnijom parolom "Trst je naš". Mene su zajedno sa drugim mojim vršnjacima, kao desetogodišnjeg dečaka, vodili na režirane demonstracije protesta protiv "sile i nepravde" da uzvikujem otrcane parole. Srećom, sve je prošlo samo sa incidentima. Do oružanog sukoba sa nama susednom zemljom nije došlo, iako je sukob ostavio tragove na ukupnoj populaciji, a posebno na deci. Na našu sreću, nesuglasice sa zemljama Zapada su ubrzo otklonjene.
A onda je umro Staljin. Političke vođe su se osmelile da skrenu sa staljinističkog kursa napretka i prosperiteta i da zatraže pomoć od Zapadnih zemalja. Nakon toga počela je da stiže pomoć u hrani, odeći, obući. Kao dete počeo sam u školi da dobijam pakete sa mlekom i jajima u prahu, tvrdim sirom, buterom... Počeli da dobijamo u školi užinu koja se sastojala od mleka ili bele kafe i ukusne zemičke, napravljene od zdravog brašna.
Pola veka kasnije, razvašćena država od domaćih tajkuna, ne oseća se odgovornom da obezbedi ni ovakav minimum zaštite zdravlja dece. Danas, većina naše dece, bez pomoći međunarodne zajednice, gladna pohađaju nastavu u školi.
Kasnija ekonomska pomoć Zapada pretvorila se u direktnu finansijsku pomoć, prvenstveno za razvoj poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije. Pored proizvodnje za potrebe domicilnog stanovništva, ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju su bila namenjena i izvozu, prvenstveno za snabdevanje pretežno američke vojske stacionirane u Zapadnoj Evropi nakon završetka drugog svetskog rata.
Nakon Staljinove smrti i promene političkog kursa u Sovjetskom Savezu, jugoslovensko društvo je u potpunosti napustilo boljševički kurs i sve više se orijentisalo na razvoj sopstvenih stvaralačkih sposobnosti.
Dakle, najgore je prošlo. preživeo sam rano detinjstvo. Konačno su stigle i dugo očekivane čokolade a i moje dečaštvo.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 02.43
0 коментара
Ознаке: PRVE POLITIČKE DEMONSTRACIJE, PRVO ODELO I ČOKOLADE
петак, 11. децембар 2009.
II pripovedanje
RANO DETINJSTVO
Na proplanku, na blago zaobljenom visu, nedaleko od drumskog puta i uskotračne železničke pruge koja je povezivala severnu sa centralnom Bosnom, gradove Bosanski Brod sa Derventom, Dobojem, Zenicom i Sarajevom, u dolini reke Ukrine, u živopisnoj prirodnoj sredini i u blizini katoličke župne crkve, početkom četrdesetih godina XX veka bilo je smešteno nekoliko skromnih seoskih kuća u kojim su bile nastanjene porodice mahom u rodbinskim vezama – Marinić, Zeba, Opačak, Zirdum, Duspara i druge. Pisani dokumenti govore da su preci ovih porodica doseljavani masovno iz dalmatinskog gorja, iz pasivnih područja koja nisu davalo dovoljno plodova za njihovu prehranu, pa su u prvoj polovini XVIII veka krenuli put plodnije bosanske posavine. Njihovim naseljavanjem je Otomanska imperija stvarala demografski štit prodoru severnih suseda na područje svoje razvijenije teritorije - Bosanski pašaluk. Kasnije su na ovom području nalazili utočište i drugi narodi ali sa drugim povodima i iz drugih razloga. Do intenzivnijih imigracija je došlo nakon Berlinskog kongresa 1878.g, nakon stavljanja Bosne pod austro-ugarsku upravu i njenog kasnijeg pripajanja (aneksije) Austro-Ugarskoj, 1908. g. Veliki investicioni poduhvati u Bosni i Hercegovini nakon Berlinskog kongresa (prvenstveno izgradnja željezničkih pruga, industrijskih postrojenja, rudnika, šumarija, poljoprivrednih ekonomija i sl.), doveli su do talasa ekonomske imigracija sa ostalih područja Austro–Ugarske (Austrije, Češke, Slovačke, Ugarske i dr.). Imigranti su se integrisali sa lokalnim stanovništvom i lokalnom sredinom koja se kroz te integracije sve više transformisala u multietničku zajednicu.
Dva svetska rata su dovela do novih talasa demografskih migracija. Bosna i Hercegovina je postala područje emigracije. Bolji život se nalazio izvan područja Bosne i Hercegovine.
Nova država u koju je ovo područje ušlo nakon prvog svetskog rata, Kraljevina Jugoslavija, je svoj razvoj i perspektivu zasnivala na stvaranju novih konflikata i produbljivanju postojećih. U novoj državi Kraljevini Jugoslaviji počeli su se pojavljivati i prvi međuetnički sukobi, koji su svoje izvorište nalazili u ekonomskoj eksploataciji, kao prirodnom pravu pobednika, a koji su eskalirali tokom drugog svetskog rata i nakon njega.
Deo pravoslavnog stanovništva iz Bosne i Hercegovine je nakon drugog svetskog rata preseljen u Vojvodinu, na imanja proteranih Nemaca. Bila je to nagrada za njihovo učešće u ratu.
Stanovništvo koje nije na očekivani način pokazivalo privrženost novom pokretu, novoj ideologiji i novoj vlasti se iseljavalo, najčešće u prekookeanske zemlje (Argentinu, Australiju, Kanadu, SAD), ali i u evropske zemlje (Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku, Italiju, Tursku), bežeći od razularenih pobednika.
Sredinom šezdesetih godina, u izmenjenim društvenim okolnostima, građani su mogli slobodno, bez specijalnih odobrenja, sa legalnim i legitimnim pasošem, putovati. Do ove promene došlo je zbog nagomilanih unutrašnjih protivrečnosti, ograničenih razvojnih mogućnosti i nemogućnosti zapošljavanja narastajućeg broja nove, mlade radne snage u zemlji. Istovremeno su se počele otvarati evropske zemalje za ekonomske imigrante iz manje razvijenih evropskih područja. Veliki broj stanovništva sa područja bosansko-brodske posavine našao je zaposlenje u zapadno-evropskim zemljama (Austriji, Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj i drugim evropskim zemljama) sa pristojnom zaradom sa kojom se mogla izdržavati porodica, što u jugoslovenskim okvirima, najčešće, nije bilo moguće. Zemlje Zapadne Evrope postale su važan faktor razvoja Jugoslavije a posebno nekih njenih područja, kao što je bosansko-brodska posavina.
Iz doznaka naših ekonomskih emigranata iz zapadno-evropskih zemalja, sa porastom njihove ekonomske snage, počeli su se u mnogim jugoslovenskim područjima a posebno u bosanskoj posavini graditi u početku stambeni objekti a kasnije i privredni objekti, opremati privatni poljoprivredni posedi, podizati dugogodišnji zasadi. Kontinuirano je povećavana realna vrednost nabavki građevinskih materijala, poljoprivredne mehanizacije, zaštitnih sredstava u poljoprivrednoj proizvodnji i dr.
U svom profesionalnom opredeljenju bio sam usmeren na domaće tržište radne snage. Kroz proces formalnog stručnog obrazovanja, pri kraju svoje profesionalne karijere, stigao sam do visokog mesta u profesionalnoj hijerarhiji ali ne i do visokih novčanih prihoda. Iako sam stekao naučnu titulu doktora nauka i status profesora univerziteta, to moje formalno napredovanje mi nije obezbeđivalo solidnije prihode. Do kraja svoje profesionalne karijere nisam dostigao prihod od rada na nivou zapadno-evropskog nekvalifikovanog radnika.
Na masovnoj uzurpaciji imovine i dohotka stanovništva, uz podršku nelegitimno i nelegalno institucija u zemlji, potkraj XX veka se na područjima bivše Jugoslavije razvio novi sistem odnosa – tajkunski kapitalizam. I danas se više ništa ne može bez novaca. A narod je ostao bez novca jer su njegov novac u ratnom vihoru prisvojile plemenske vođe sa svojom ne malom svitom.
Potkraj XX i na početku XXI veka, država se počela pojavljivati kao legalni zaštitnik interesa uzurpatora imovine i dohotka stanovništva. Političke partije kao nisioci državne vlasti, svoju političku moć zasnivaju na podršci uzurpatora – ratnih profitera, čime se začarani krug opšte bede stanovništva i minimiziranja uloge države u društvenom i ekonomskom razvoju počinje zatvarati.
U svetu se narasle društvene protivrečnosti razrešavaju silom, ratovima. Jedan takav rat stanovništvo na područjima bivše Jugoslavije je proživelo potkraj XX veka a veći broj stanovništva ga je i preživeo. Međutim, ne znamo kada će ta ratna neman početi da ugrožava sopstveno tkivo i da guta svoje podanike da bi produžila svoj opstanak. Plašim se ovih sumornih prognoza, zbog budućih generacija i njihove egzistencije.
Moja sećanja sa zaobljenog proplanka pored puta dopiru do najranijeg detinjstva. Kao dete plašio sam se vojnika. Taj strah, prema kazivanju moje majke, bio je posledica čestog svraćanja vojnika u kuću, koji su me svojom pojavom, kao bebu uznemiravali. A u kuću pored puta svraćale su nepozvane mnoge vojske i nosile šta su htele, odnosno sve što se našlo u siromašnoj kući. Verovatno se nisu ophodili prijatno sa ukućanima, što je registrovano u mojoj bebećoj svesti kao neprijatnost. Taj osećaj neprijatnosti od prisustva vojnika me pratio sve do mog odlaska u vojsku, na odsluženje vojne vremenske obaveze, koja se u to vreme na području tadašnje Jugoslavije odnosila na sve muško stanovništvo od punoletstva do određene starosne granice. Neprijatnosti iz detinjstva ostavljali su duboke tragove na dečijoj psihi.
Jedan takav događaj se zbio u najranijem mom detinjstvu i ostavio je snažan neizbrisiv trag u mojoj svesti. Naime, ostaci pobeđene vojske u II svetskom ratu su se u prvim posleratnim godinama krili u okolnim šumama koje su se graničile sa selom i našim porodičnim posedom. Jedne noći kojoj je prethodio dan obračuna pobeđene vojske sa regularnom vojskom i policijom, dešavao se strašan događaj. Celu noć zlostavljali su i mučili devojku za koju su sumnjali da ih je potkazala regularnim jedinicama i ujutro je ubili. Celu noć trajao je krvavi pir, uz krike žrtve, sirote devojke. Moja baba, inače pobožna žena, nervozno je šetala ispred kuće kroz noć, držeći me za ruku i povremeno me uzimajući u naručje. I glasno se molila Bogu. Na kraju me je uvela u kuću i ja sam sklupčan zaspao. A krvavi pir se nastavljao. Ujutro je sve utihnulo u grobnu tišinu. Nestao je jedan život a u mojoj svesti ostao je ožiljak koji će me pratiti ceo život. I danas, u bilo koje vreme, te slike su identične. Grozota se ništa nije izmenila niti su slike izbledele.
Ja sam zahvaljujući roditeljima i mojoj babi Evi i njihovoj neizmernoj ljubavi koju su gajili prema ljudima a posebno prema deci, preboleo najteže psihičke bolesti. Međutim, mnoga deca koja su doživela slično to nisu mogla i nakon godina borbi sa samim sobom, postajala su umno poremećene osobe. Po pravilu, ta deca su bila nešto starija od mene, svesnija i razumnija u vremenima krvavog pira u ratnom vihoru drugog svetskog rata. Strašni događaji iz tog perioda su po pravilu ostavljali su fatalan trag na njima.
Otac je bio zaposlen u državnoj službi, na železnici. Pored toga, imali smo na zaobljenom proplanku na kome se voda nije zadržavala, četiri hektara posne zemlje. Proplanak su okruživali potoci koji su prihvatali bujice vode u periodu obilnijih kišnih padavina i u periodu otapanja snega. Pa iako posna, zemlja je davala rod koji nam je omogućavao da, uz državnu platicu, preživimo. Nedovoljno otporni to nisu mogli. Nažalost, dva brata (Marijan i Zvonko) su umrli kao bebe, sa manje od godinu dana života.
Život teče dalje, ožiljci ostaju.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 11.39
0 коментара
Ознаке: RANO DETINJSTVO
I pripovedanje
RODNA GRUDA
Svako područje ima svoju istoriju. Tamo gde su uslovi za život bili povoljniji, gde je priroda bila izdašnija, istorija je bila burnija, dinamičnija i grublja. Snagom svog uma i ruku ljudi stvaraju materijalna dobra koja postaju privlačna i za druge ljude, nespremne da dugo i strpljivo stvaraju, pa su spremni da otmu, da zauzmu, da osvoje, da prisvoje i zatru stvaraoce.
Istorija je puna primera "oslobađanja", a zapravo otimanja tuđeg. Kako je površina Zemlje prirodno ograničena, do novih površina dolazi se samo "oslobađanjem" većih ili manjih geografskih područja od drugih i njihovim zauzimanjem, osvajanjem i prisvajanjem. Proterivanju slabijih sa njihovih istorijskih prostora i prisvajanju svih njihovim radom stvorenih vrednosti u tom prostoru prethode politički konflikti koji se često razrešavaju političkim sredstvima strana u konfliktu a najčešće grubom upotrebom sile, oružanim sukobima. Oružanim borbama prethodi korišćenje svih drugih raspoloživa sredstava – kvazi naučnih, medijskih, ideoloških, duhovnih, religioznih, radi moralnog opravdanja otimanja i prisvajanja tuđeg i pridobijanja saglasnosti većine za realizaciju tih i takvih ciljeva
Osvaja se zemljište (tlo), zemljišna bogatstva (na zemlji i u zemlji), radom stvorena bogatstva (gradovi, fabrike, postrojenja, infrastruktura) a u novije vreme i vazdušni prostor. Izgleda da će predmet sukoba uskoro biti i vasionski prostor, borba za prevlast u vasioni radi njenog korišćenja za instaliranje satelita i drugih tehničkih naprava koje služe ovozemaljskim ciljevima.
Na prostorima biše Jugoslavije priroda daje obilato i olakšava život ljudima. Umereno kontinentalna klima u većem delu područja je pogodna za poljoprivrednu proizvodnju. Konfiguracija terena omogućuje komunikacije na celokupnom prostoru, rečni tokovi omogućuju rečnu plovidbu u značajnom delu područja, izlaz na more olakšava komunikaciju sa svetom jeftinim transportom, rudna bogatstva omogućavaju razvoj mnogih ekstraktivnih i prerađivačkih industrija na ovom području. Sve je to u istoriji bilo povod za mnoge oružane sukobe i promene nominalnih posednika, careva i kraljeva, plemenskih poglavica, uzurpatora i sl. na ovom području.
Moje rodno mesto Žeravac se može posmatrati u globalnom kontekstu, širem – bosansko-hercegovačkom i u lokalnom kontekstu (u odnosu na područje sadašnje opštine Derventa i sa njom kontaktnih opština: Bosanski Brod, Prnjavor, Srbac, Doboj, Modriča).
Žeravac i ostala naselja u derventskom području oduvijek su bila gotovo idealna mesta za naseljavanje, jer su klima i vegetacija bile pogodne za život ljudi i organizaciju društvenih zajednica, što je hiljadama godina privlačilo brojne narode, koji su se ovdje sretali, radili i gradili, ali mnogo češće se sukobljavali i međusobno zatirali. Tako je veoma duga istorija ovog kraja obeležavana radom i stvaranjem, ali česti i ratovima i razaranjima.
Sedamdesetih godina prošlog veka je reprezentativna ekipa svetskih eksperata utvrdila da je na Tomasovom brdu, toponimu u blizini Žeravca, postojalo predistorijsko naselje. U njegovom neposrednom okruženju ljudi su imali staništa pre oko 50 hiljada godina.
Ozbiljnije tragove na ovom području ostavili su i Rimljani (od oko 450. do 47. godine pre nove ere), Polovinom prvog veka pre nove ere Avari su potisnuli Rimljane, a pet vekova kasnije Rimljane su sa ovog podru;ja potisnuli Sloveni i naselili se između 600. i 630. godine nove ere. U 9. veku Slovene su pokorili mnogo bolje naoružani i neuporedivo bolje organizovani Ugari. Ovo područje je kao svadbeni poklon, 1137. Godine, ugarski kralj Bela poklonio kćerki Jeleni kada se udala za Uroša Nemanjića, pa je ono kraće vreme, kao svadbeni poklon, bilo pod vlašću Nemanjića.
Posle vazalskog odnosa sa Ugarima, derventsko područje dospeva u tursku vlast, 1536. godine, pod kojom je ostalo sve do Berlinskog kongresa, 1878. godine. Nakon Berlinskog kongresa je upravu nad ovim područjem dobila Austro-Ugarska, da bi 1918.godine, nakon I svetskog rata, ono bilo pripojeno Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, (koja je kasnije promenila ime u Kraljevina Jugoslavija). Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije, 1945. Godine, ovo područje je prisajedinjeno novoj federativnoj državi Jugoslaviji (koja se u početku svog postojanja nazivala Demokratska Federativna Republika Jugoslavija, kasnije Federativna Narodna Republika Jugoslavija i u poslednjoj etapi svog postojanja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija). U njenom sastavu ostalo je do 1996. godine, kada je formirana samostalna država Bosna i Hercegovina.
Danas je država Bosna i Hercegovina veoma složena državna tvorevina, sastavljena od dva entiteta: Republike Srpske – entiteta sa pretežno srpskih stanovništvom i Federacije Bosne i Hercegovine – entiteta sa pretežno muslimanskim i hrvatskim stanovništvom, i distrikta Brčko.
Novo državno ustrojstvo Bosne i Hercegovine nastalo je kao posledica etničkih sukoba na njenom području (u razdoblju 1992-1996.) i dogovora svetskih sila o njenom državnom ustrojstvu, uz aktivno učešće u upravljanju ovim područjem. Danas je, bez obzira na legitimne organe vlasti u državi, u oba entiteta i u distriktu Brčko, vrhovni arbitar u odlučivanju o državnim pitanjima Visoki Predstavnik Ujedinjenih Nacija. U strukturu nižih organa vlasti, integrisani su funkcioneri Ujedinjenih Nacija.
U periodu trajanja etničkih sukoba je razorena fizička struktura (porušen je i devastiran veći broj stambenih zgrada, privrednih objekata, infrastrukture, šumskog i poljoprivrednog zemljišta), uništena je ekonomska struktura (privredni subjekti su dezorganizovani, otuđena im je materijalna i finansijska imovina, uzurpirana su im prava privrednih subjekata pokidani su poslovni odnosi, radnici rasterani ili mobilisani u državne i paradržavne vojske), izmenjena je društvena struktura, devastirane su društvene delatnosti (školstvo, zdravstvo, socijalna zaštita). Uzurpirana su sva prava – pravo na život, pravo na stanovanje, pravo na socijalnu zaštitu, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na školovanje, pravo na zadovoljenje minimalnih životnih potreba (za ishranom, vodom, odećom). U ovakvim uslovima nije bilo moguće razvijati bilo kakvu privrednu delatnost. Ekonomsko privređivanje zamenile su pljačke, raznovrsne uzurpacije imovine (lične, zajedničke i opšte), šverc i prodaja tuđe robe i imovine, malverzacije svih vrsta. Društvo nekadašnje jugoslovenske federalne jedinice Bosne i Hercegovine, palo je na najniži stupanj organizacije, pa je bez strane pomoći bilo gotovo nemoguće opstati.
Pojavile su se i priče o kanibalizmu u nekim opkoljenim bosanskim enklavama. Bosna i Hercegovina bila je definitivno napustila sve tekovine savremene ljudske civilizacije.
Nakon međunarodne konsolidacije usledila je pomoć. Međunarodna zajednica je pritekla u pomoć. Ujedinjene nacije uvele su embargo na izvoz oružja u Bosnu i Hercegovinu, obezbedili su minimalne količine humanitarne pomoći (u hrani, lekovima, odeći), obezbedile su prihvat izbeglica u drugim zemljama. Pojedine zemlje su u posebnim informativnim emisijama obezbeđivale informisanje građana Bosne i Hercegovine o događajima u njihovoj zemlji i sprečavale širenje dezinformacija propagandnih krugova.
Međutim, nikakve mere Ujedinjenih nacija nisu davale rezultate. Zakrvljene plemenske vođe ostrvljene na imovinu biše jugoslovenske federalne jedinice, nisu se dale zaustaviti. Nakon brojnih nesporazuma, međunarodna zajednica se odlučila za upotrebu vojnih sredstava. Krvavi pir plemenskih vođa i njihovih pristalica je zaustavljen a zemlja je ušla u mirnije vode.
Uz prisustvo međunarodne zajednice mir se održava, društvena struktura je nestabilna, ekonomija takođe. Vrednost proizvodnje jedva da može pokriti skromnu potrošnju osiromašenog stanovništva. Formirana je nova klasa bogataša utemeljena na uzurpacijama ranije državne ali i lične svojine. S novom klasom bogataša na čelu teško da se može ozbiljnije ekonomski napredovati. Očekuje se dalje smirivanje konflikata u strukturi bosansko-hercegovačkog društva, smanjivanje korupcije i drugih uzurpacija nacionalnih elita uz pomoć međunarodne zajednice, i brži ekonomski napredak zemlje.
Објавио marinic.ivo.blog.co.yu у 03.25
0 коментара
Ознаке: pripovedanje
Пријавите се на: Постови (Atom)
marivo
Читаоци
Архива чланака
